ANA

 Njoj posvećeno

O Ani, o Anama pregršt rima sjajnih i priča vilinskih već ima,

I sve su šarmantne, lepe, duboke, mile, nežne, 

Prepune naklonosti, erotike,

meda, čežnje, dobrote.

Te su ispovesti iskrene, i dame u njima dražesne zasvagda ovenčane. 

Pa tako imam i ja Anu jednu dragu, suptilnu, odmerenu,

ponosnu a blagu,

Šarmantnu, vitku, tirkizno plavooku, 

U pisanju stihova ljubavnih stidljivo vičnu,

Strasno zrelu, ličnošću celom svojom

Katkad i detinjastu, a večito mladu.

Zapravo ta vrla Ana moja nije,

Pa neka je i tako, zbog nje mi načeta duša ipak ne prestaje da treperi,

Da se ludo nada, da povazdan snije.

Čas veselo lice je moje što baš takva Ana postoji,

Čas bez nje neosvojive, daleke, srce mi neutešno, bolno tuguje.

No, kao povod, razlog i temu bajnu oduzeti mi je ne može niko,

I ona tô zna, razume, oseća ponajviše,

Posebno kada poeziju za nju jedinu/o

moje užareno biće uporno a neuspešno krije.

Kao da je u raskošnoj svili rođena, bisernom penom (o)kupana, 

Carski pažljivo (od)negovana, 

Opojnim vinom ovlaš prelivena.

Da, Ana je trešnjin mirisni cvet,

Sveža zanosna trava meka,

Lica slikovito božanstvenog 

Moćna karijatida veličanstvena,

Hoda opušteno lakog, 

prirodnog, hipnotišuće neponovljivog. 

Ana je očaravajuće elegantna,

Poljupcem ptice je rajske trajno obeležena,

Muzikalnog glasa nenametljivo leporeka.

Dah ti zastane i pre nego što je vidiš, 

prepoznaš, a onda ukopan kao moć govora naprasno izgubiš.

Ah ta plemenita tuđa Ana, zagrljeno moja doveka! 

Ona je anđeo zemaljski sa aurom zvezde,

svetlost i nebo, gora i more,

pesma bez premca, ideja vodilja, muza moja slatka.

Ana je, zašto da tajim,

pomaljajuće, tek naziruće sunce zlatno odmakle moje jesenje zore.