AVGUSTOVSKE MISLI

Kao što ptica stremi nebeskom letenju, tako je i nesavršeni čovek neprekidno potčinjen zemaljskom sudbinskom pletenju. 
A izvinjenje nije sažaljenje.
Izgovor nije opravdanje.

Nada po pravilu nlje zakoračila u verovanje.
Buđenje ne mora da bude ono pravo svitanje. 
Strepnja (još) nije postala strahovanje.
Briga ne znači nesebično davanje. 
Kao što svaka siabost ne podrazumeva starenje i propadanje. 

Putovanje ne rađa uvek prosvetljenje i sazrevanje. 
Sećanje nije samo nostaigija, već se mestimice može svesti i na pusto kajanje. 
Čula su obično nedovoljna da se dopre do celovite istine. 
Penjanje se katkad preobražava u mračno, tragično tonjenje. 

Stajanje pojedinih, odabranih, zna da bude plodonosnije nego brojnih drugih kretanje. 
A potomci, deca su ujedno teret i najveće radovanje. 
Bogatstvo ne donosi svakad nasušno smirenje. 
Pisanje često ne prerasta u veličanstveno stvaranje.

Autentična umetnost je muka, bdenje i - snoviđenje. 
Pritom, ljubav može da bude i razočarenje i spasenje. 
Ne mora obavezno da bude ono strasno, blaženo životno milovanje. 

Na koncu, misli pogrešne, neretko i grešne, vode nas neznano kud, na puteve krivudave, trošne.
A ogledalo sunca nije ni žuto, ni plavo, ve¢ uglavnom blještavo, sjajno. 
I kao bilo šta drugo, u našem tužnom oku ne ostaje trajno. 

Autor je profesor na Pravnom fakultetu u Beogradu