Foto: Ilustracija

Azijski tigar i zmaj na Balkanu

Kolumne Autor: Ivan Miletić Milbridge | 21:01 Subota, 04 12 2021 Foto: Ilustracija

Beograd, 7. maj 1999. godine, negde oko ponoći strateški bombarder NATO saveza je sa 5 bombi pogodio kinesku ambasadu. Zvanično se radilo o kolateralnoj šteti, jer su planeri napada dobili pogrešne koordinate od obavešatajaca sa terena. Nekoliko decenija kasnije, na skupu u Lovi institutu za javnu diplomatiju, gostovao je jedan od planera tog napada, tema je bila da li Australiji trebaju nosači vazduhoplova i stiglo se nekako do teme i povratka u Beograd te noći 7. maja 1999.

NATO pakt je tada, dok se u Sidneju debatovalo da li im trebaju nosači vazduhoplova ili ne, već uveliko preuzeo komandu nad međunarodnim snagama u Afganistanu i došao do granica Kine.

Rušenje kineske ambasade u Beogradu je bila prekretnica, ne samo u strateškoj odrednici sukoba za 21. vek, već i onaj udarac koji je probudio kineskog zmaja iz dubokog sna. Do tada je Kina imala strategiju i osvrt, ka očuvanju sistema koji se umalo urušio studentskim protestima na Tjenanmenu 1989. i koje je tada jednim udarcem ugušio vojnički kineski zmaj. Nakon dešavanja na trgu Tjenanmen 1989. godine Kina je, poučena kolapsom istočnoevropskog bloka u Evropi, odlučila da pokrene kineskog ekonomskog tigra i tako zadovolji potrebe i težnje stanovništva, ka onome što se u savremenom svetu naziva dobitima srednje klase. Kina je krenula u veliki ekonomski zamajac, otvorila se za velike globalne korporacije, kojima je ponudila svoju jeftinu radnu snagu i veliki prostor za otvaranje proizvodnih pogona. Narednu deceniju, od dešavanja na trgu Tjenanmen 1989. godine, došlo je do medenog meseca između globalnog kapitalizma i kineskog komunizma, koji su našli svoj interes kroz protok robe i kapitala. Sve do maja 1999. godine.

Bombe koje su pogodine kinesku ambasadu u Beogradu su kod nove generacije studenata u Kini probudile kineskog zmaja u formi kineskog nacionalizma. Novi studenti iz 1999. godine nisu imali iste one vrednosti i zahteve kao studenti iz 1989. na Thenanmenu. Ovo je bilo signal i vlastima u Pekingu da je vreme došlo da se okrene novi list i iskoristi kapital kojeg je kreirao ekonomski tigar za opremanje i modernizaciju vojnog kineskog zmaja. Upravo iz tog razloga Kina je od maja 1999. pokrenula talas modernizacije svojih oružanih snaga, značajno povećala ulaganje u svoj vojni budžet i krenula u širenje svoje vojne i telekomunikacione infrastrukture širom sveta. Glavni fokus Kine je bio osvrt na ekspanziju mornarice i vazduhoplovstva, kako bi obezbedila primat na Pacifiku i naročito u Južno kineskom moru. U naredne dve decenije od maja 1999. Kina je uspela da izgradi najveću pomorsku flotu na svetu i da prestigne Sjedinjene američke države koje su imale primat u mornarici i vazduhoplovstvu sve od drugog svetskog rata. Sa druge strane sa Rusijom je izgradila jasan ekonomski i vojni savez i na taj način obezbedila sebi zaleđe i smanjila potrebu za investiranjem u resurse i sredstva neophodna za potrebe kopnene vojske. Jasno je da je Kina investirala u sisteme koji su joj neophodni da ovlada i dobije primat u Južno kineskom moru, ali i na Pacifiku.

Sa druge strane Sjedinjene američke države su dozvolile svojim saveznicima da se masovnije naoružaju i poremete balans moći koji je važio od drugog svetskog rata, a koji je podrazumevao da će Amerika obezbediti sisteme za odbranu zemljama dalekog istoka (Japana i Južne Koreje), kako bi se ove zemlje fokusirate na ekonomki razvoj, a ne na militarizaciju. Međutim, zbog brzine kojom se Kina militarizuje Amerika više nije u mogućnosti da sama garantuje bezbednost zemljama dalekog istoka i ne samo da je dozvoljena njihova nagla militarizacija, nego je postala poželjna i dobro došla. Tako je Japan prvi put od drugog svetskog rata porinuo svoj prvi nosač vazduhoplova i tako prekinuo balans moći koji je dogovoren kapitulacijom Japana, nakon drugog svetskog rata. Sa drugim saveznicima Amerika užurbano formira nove vojne saveze za slučaj da Kina iskalkuliše da je došao momenat da se povrati nacionalni ponos i pod okrilje zemlje vrati Tajvan, koji ona smatra svojom suverenom teritorijom.

Scenario vezan za intervenciju Kine oko Tajvana ima za sada 3 opcije, o kojima se javno priča: Pomorska blokada, invazija i kao treća kombinacija pomorske blokade i potom invazija. Sve zemlje u regionu su u trci za naoružanje i svet polako sve više podseća na vreme iz 1938. godine.

Sa druge strane, Kina je prvo u formi ekonomskog tigra stigla na Balkan, a sada sve više stiže i sa vojnim zmajem, gde jedan prati drugog. Kina je uvek imala ovu strategiju na Balkanu još od vremena Enver Hodže, koji je imao svoju verziju komunizma odvojenu od Sovjetske Rusije i socijalističke Jugoslavije i imao Kinu kao glavni oslonac, kako ekonomski tako i vojni. Snage bezbednosti Jugoslavije i Srbije su to najbolje videle toko sukoba na Kosovu 1998. i 1999. godine, kada se iz vojnih magacina u Albaniji izlilo pešadijsko i drugo naoružanje, kineske proizvodnje, u ruke OVK. Kina je takođe i u vreme Nikolau Čaušeskua razvila sličan model ekonomske i vojne saradnje u Rumuniji, koji se urušio padom ovog komunističkog diktatora. Sledeća kockica koju su sklapali na Balkanu je bila SR Jugoslavija u vreme Slobodana Miloševića, koja je tokom međunarodne blokade našla utočište u saradnji sa Kinom, što objašnjava zbog čega je Rumunija bila karika za glavni priliv švercovane nafte, koju je režim Slobodana Miloševića nabavljao na svetskom tržištu koristeći of-šor kompanije na Kipru.

Ovo pozicioniranje Kine na Balkanu, još od vremena Enver Hodže, samo je bila odlična odskočna daska za kasniju realizaciju velikog plana koji je nedavno plasiran pod nazivom Pojas i put, koji je Kina iskoristila da upregne ekonomskog tigra i uspostavi se kao nosilac infrastrukturnih projekata od luke Pirej do Budimpešte, sa planovima za dalje širenje kroz pojas centralno evropskih zemalja i tako spoji infrastrukturno Mediteran i Baltik i na taj način preseče infrastrukturu NATO pakta u Evropi.

Ono što zabrinjava je da na ovom putu kineskog ekonomskog tigra njega prati i kineski vojni zmaj. Zajmovi koje uzimaju zemlje Balkana i centralne Evrope podrazumevaju da kineske firme preuzimaju poslove koji se iz tih zajmova finansiraju, da one dovode svoje radnike, da se koristi repromaterijal iz Kine i da te firme dobiju neko pravo imuniteta od lokalnog zakonodavstva. Ovaj imunitet od lokalnog zakonodavstva se najbolje ogleda u nedavnoj aferi u Srbiji sa radnicima iz Vijetnama.

Sve ovo potom prati povećan broj policijskih službenika iz Kine kao i njihovih službi bezbednosti i na kraju se dolazi do realizacije prodaje opreme iz sektora namenske industrije Kine, što potom prati i vojno-vojnu saradnju. I tu se začarani krug vraća na to da Srbija ulazi u pregovore o kupovini kineskih sistema protiv vazdušne odbrane, bespilotnih letelica, komunikacione infrastrukture i razmene vojnog osoblja.

Ono što u svemu ovome zabrinjava je vraćanje na priču sa početka ovog teksta o skupu u Sidneju o potrebi Australije za nosačima vazduhoplova, na kome je glavni govornik bio bivši planer bombardovanja SR Jugoslavije iz 1999. godine. Jedna od hipoteza za koje kaže da su bile razlog bombardovanja je da su lokalni obaveštajci namerno poslali podatke da se pogodi kineska ambasada, jer je postojala dojava i pretpostavka da se u njoj nalazi komunikacioni centar razmene podataka između Kine i SR Jugoslavije, sa kojim je Vojska Jugoslavije preskočila stratešku inferiornost i dobijala satelitske i druge podatke, koji su joj bili neophodni i omogućili taktičku prednost u odnosu na NATO.

Može se samo zamisliti kakva reakcija NATO može da bude u slučaju da dođe do ozbiljnijeg konflikta na Pacifiku, kada Amerika i saveznici reše da kao kontra mere, na jednu od tri moguća scenarija oko Tajvana, pokrenu proces neutralisanja resursa i infrastrukture koje je Kina napravila na teritorijama, koje su im blizu, a ne podrazumevaju napad na suverenu teritoriju Kine. Velike sile dejstvuju globalno i prvo tamo gde je najmanja verovatnoća da dođe do termonuklearnog konflikta između njih. U maju 1999. godine je to bila kineska ambasada u Beogradu, zbog jednog pretpostavljenog centra razmene podataka. Sada u Srbiji i Beogradu ima toga mnogo više od samo pretpostavke.