BEOGRADSKI ŠARM U KATANIĆEVOJ 16

Kolumne Autor: Zoran R. Tomić | 23:53 Subota, 28 05 2022

"Prvi vrt je napravio Bog, a prvi grad Kain" (Abraham Kauli)

Drugo kultno beogradsko rođačko mesto moje porodice, pored ulice Generala Ždanova/Resavske broj 40 - gde je sa svojima nekada živela moja "baba-tetka" Vera - bila je i ostala Katanićeva 16/III. Postojana adresa Kneževića, naših najbližih srodnika po liniji moje majke. Specifičan beogradski duh koji živi i dalje - i u tom stanu, kao i u bezmalo celom Beogradu - možda samo unekoliko stišan, u senci novih talasa i tendencija. Ne svakad globalno izložen povoljnim vetrovima. 

FEST, BITEF, BEMUS, BELEF, Oktobarski salon, predstave, naročito u Narodnom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom, Beogradskom dramskom, Ateljeu 212....Kulturni događaji u Kolarčevoj zadužbini, velike i male biblioteke, antikvarnice, koncerti na otvorenom i u zatvorenom prostoru, modne revije. Izuzetni primerci arhitektonskih dostignuća na sve strane. Od Narodne Banke do Starog i Belog dvora. Dakako, i zadužbina Alekse Krsmanovića - "Krsmanovića kuća", Glavna pošta, zgrada PTT-a u Kosovskoj, kao i zdanje  poznato kao "Dušanov grad". Atmosfera velikih fudbalskih i košarkaških utakmica i stadioni gde se odigravaju. Univerzitet(i), fakulteti, škole. Čubura, Palata "Beograd", Tržni centar "Ušće", palata "Albanija", Bogoslovija, "Gradić Pejton", Dušanovac, Banjički venac, Lisičji potok, Slavujev potok, Bežanijska kosa, na sasvim drugoj strani....


Nastavljam nizanje bez nekog reda, ali sa istom idejom - beogradskih uporišnih, tipičnih tačaka: potrošačka visoka magija bivšeg Jugoeksporta, ali i robnh kuća "Beograd" i "Centrotekstila", primerice. Pa hipodrom "kod Careve ćuprije", automobilske trke oko ušća Save u Dunav, Kalemegdanska tvrđava i "tajne" (s) malog Kalemegdana, ondašnja Savamala, Tašmajdan - park i bazen, Obilićev, Topličin i Kosančićev venac, pristanište, istorijat starog sajmišta, Banovo, Lekino, Julino brdo, Ada Ciganlija, Ada Međica, pa i Ada Huja, Dedinje, Košutnjak (s Pionirskim gradom), Topčider, Beogradski sajam, Zoološki vrt, Terazije, Knez Mihailova ulica ("beogradska štrafta") - gde je smeštena i SANU, Kapetan Mišino zdanje i Studentski trg, Slavija i ostali veliki beogradski trgovi. Autokomanda, Bulevar revolucije/Bulevar Kralja Aleksandra, impresivna, masivna zgrada Pravnog fakulteta, legendarna - od pre nekog vremena zatvorena -  železnička stanica, a i od neretkih zaboravljena - "Dunav stanica", kao i aerodrom u tekućem osavremenjavanju i proširenju. Zatim, Balkanska i Prizrenska ulica, takozvana profesorka kolonija na Paliluli, Botanička bašta, Dorćol i njegove starine, "Dunavski cvet", bioskopi koji više ne rade, hoteli - naročito Moskva, Metropol, Palas, Balkan, Slavija, Union, Mažestik, Park (...). Pa "večita" Kinoteka, Skadarlija, njene kafane i brojna druga boemska mesta na kojima se slasno obeduje (i sada), zdanja "Politike" i "Borbe". Domovi kulture Vuk Karadžić, Đuro Salaj, Braća Stamenković, Dom Omladine, Dečiji kulturni centar, slavna sedišta beogradskih kulturno-umetničkih društava, noćni klubovi - recimo Euridika 70, 80. godina u Pioniru. Institucija Beogradskog maratona, klub Bona fides na Pravnom, Klub studenata tehnike (KST), Studentski kulturni centar (SKC), Studentski grad, Zeleni venac i druge beogradske pijace, Andrićev venac, Pionirski park, česme još iz turskoga vremena, Narodni muzej (i drugi), raznovrsne izložbe. Javne garaže, sportski centri, Dom sindikata/Kombank/aktuelna MTS dvorana, Beogradska arena, centar "Sava", kejovi duž Save i Dunava, Topčiderska reka, Crveni krst, Karađorđev park, Bulbulder i Zvezdarska šuma, beogradski mostovi, veličanstveni hramovi i crkve, jezgro Vračara, Višnjička banja, stara Karaburma, "bolnički krug", VMA, Novo i ostala groblja, Trošarina, rakovički IMT, Torlak, Vinča, ranije neasfaltirani Konjarnik, Šumice, pa i Avala... Fontana u Novom Beogradu. Novi Beograd (o njegovoj samosvojnosti - pripovedački maestro Mihajlo Pantić), a tek Zemun (upućujem na tekstove briljantnog Davida Albaharija) - posebne su "priče". 

Nabrojah samo neke od tipičnih lokacija koje su (dugo) čuvale, a većina njih to čini i danas, dražesnu beogradsku normalnost, neponovljivost. Neodvojivi od pomenutih mesta su i starosedeoci, njihove loze, a i oni doseljeni a plemenito beogradski prigrljeni i opijeni. Sjedinjeni, Gradu udanjuju život, uz nesebični povratni uticaj. Rečju, u određenoj sinergiji stvara se nadaleko čuveni šarm naše balkanske Prestonice iznikle na obalama dve velike reke. A čarolija Beograda nije samo u ljubaznosti, predusretljivosti i gostoprimstvu, kao i pomoći onima kojima je neophodna. U pitanju je lepršavi, lagani stil, ne i kič - dok istinskog glamura redovno ima gde i kada treba. I makar prividna lakoća življenja. Za beogradski "šmek" ne postoji kategorija "problema": samo se mestimično postavljaju pitanja na koja se elegantno, bez odlaganja i buke daju optimalni, trezveni, realni odgovori. A neizbežne nevolje, pa i nesreće primaju se, po pravilu, s dostojanstvom, s filozofskim mirom, bez nepotrebne mimike, gestikulacije i patetike. Život se shvata kao neprekidno smenjivanje pozitivnog i njegove suprotnosti, onakav kakav on doista (i) jeste. Koji se može oblikovati u granicama objektivnih okolnosti i subjektivnih, konkretnih moći i ambicija. Stizanje planiranog na vreme, bez žurbe i nerviranja. Praktičnost i jednostavnost garnirana crtama otmenosti. Sa umećem radovanja i tugovanja. Odmereno, ne i umereno. I kad se nešto nema, pored skromnosti ne nedostaje smelost, optimizam, vedrina. Prâvi beogradski duh krasi i tolerantnost, razumevanje i poštovanje svekolikih različitosti.

Major Mihailo Katanić, srpski heroj još iz srpsko-turskih ratova, poginuo je braneći Neškov vis Stare planine u borbi s Bugarima, sredinom 80. godina 19. veka. Po njemu je dobila ime jedna ulica na Vračaru kraj koje se "baškari" Svetosavski hram, a u kojoj beše raniji Vojnotehnički institut (ujakovo radno mesto vodećeg mašinskog inženjera), sada pravosudna zgrada. Kneževići, ujna Branka, ujka Dragan - rođeni brat moje majke, i njihova stasita i atraktivna ćerka jedinica Aleksandra - Saša, moja sestra, diplomirana pravnica, stanovali su tamo; Saša i njen sin, već inženjer - Uroš, i danas obitavaju na istoj adresi. 

Inače, pamtim dve faze naših poseta Kneževićima: prvu - kada sam bio đak osnovne škole u Šapcu (tamno plavu, obaveznu školsku uniformu, od kepera nabavljao sam na uglu Mekenzijeve, tada Maršala Tolbuhina, i Kursuline), i drugu - kada sam odrastao, kao beogradski student, i kasnije. U prvoj "deonici", odlazili smo u Katanićevu 16/III u goste i na po nekoliko dana. Bio je tô pravi praznik: sve nekako drugačije, novo a blisko: buđenje, jutro a metropola ti  je - i Crkva i Slavija i Narodna biblioteka - na dlanu, maltene čim se zakorači iz kuće. Osobito zadovoljstvo pričinjavala mi je raznovrsna hrana u blizini, ali i u sâmom stanu, ona domaća: na prvom mestu burek, u smeru ulice Knjeginje Zorke ("Zorine", kako je govorio moj otac) - i, pored ostalog, ujnina ruska salata, čini mi se (po)najbolja (i ujna i salata!) na svetu; bogme ni kasnija Sašina, po nasleđenom majčinom receptu, ne zaostaje. Beše osvežavajuće, nevino dečije igranje u tamošnjem unutrašnjem, malom betonskom dvorištu, sa Sašinim drugarima (isticao se jedan Žarko, ako se ne varam).

U drugom, mom već zrelom razdoblju, bili su nezaboravni susreti i skupovi u Katanićevoj, večere i razgovori u šestoro - sa roditeljima, osobito o Saši i meni, ali i o dekama i bakama. O našoj budućnosti, tadašnjim i potencijalnim partnerima, hipotetičkim brakovima, zaposlenju, o letovanjima, pozorišnim premijerama, uspomenama na Šabac, Slankamen, Zlatibor, Kopaonik. Osobito su Sašini rođendani (kao i Kneževića slava, Aranđelovdan) negovali sjajnu atmosferu - sa obaveznom višnjevačom! - u prvom redu raznovrsno a zabavno društvo: od tada najslavnijeg fudbalskog levog krila na svetu, pa do umne, izgledalo je meni naklonjene, pre par godina upokojene, drage Ivane Dedijer. Spontanost, vicevi, šale. Sašin simpatični ujak Strelja, njegova vrcava supruga Mira sa njihovim divnim ćerkama, Katarinom i Jelenom, venčani kumovi Kneževića, Branke i Dragana - Mojovići, ljudi od neporecive časti i ogromnog ugleda. I mnogi drugi. Harizmatični, blistavi, načitani, duhoviti. Sliku nadopunjuju i verne komšije Kneževića, sprat niže, ista vertikala: elitni Aleksići, fiziko-hemičari Bojana i Bogdan, sa dva vrla sina - Vojom, vanserijskim ortopedom, lekarom od poverenja, i Vladom, veoma uspešnim pozorišnim i filmskim režiserom i scenaristom. (Saša mi je pričala da je postojao međusobni poverljivi znak njihove dve porodice - kucanje u cevi centralnog grejanja, radi dogovora za viđenje, tipa "dođiite kod nas".)

I tako s godinama "odoše", po božijem redu, Sašini i moji roditelji. Na isto groblje, na Topčider: njeni u rozarijum, moji u porodičnu grobnicu. Danas, Saša i ja stanujemo, s našim potomcima, na nešto više od pesto metara razdaljine; družimo se i posećujemo kao u ona stara dobra vremena. Pa katkad listamo nostalgične albume. I naše lične i porodične, kao i sećanja na onaj nek(a)dašnji Beograd. A s ljubavlju i spram sadašnjeg. Koji ne prestajemo da volimo i kojem se - i s  kraćih i s dužih putovanja - uvek uzbuđeni i s nestrpljenjem vraćamo. 

"Gradovi koje nam nudi Evropa prepuni su glasova prošlosti" (Alber Kami).

fotografije u tekstu: Pixabay.com