Radio uživo
" Upamti ovaj savet, nauči se da u životu misliš u nijansama" (Dejan Medaković, Efemeris, prva knjiga)
Jedno je kad si zadovoljan, kad se osećaš lepo, prijatno - no, tô može često da bude i relativno i privremeno, površno, bez uvida u celinu. Suptilno uzev, ipak je nešto drugo kada je ti sve potaman, kada si bezbrižan, rasterećen negativnog naboja, miran. A neeuforičan. Možda i nedovoljno svestan? Bar neko vreme usredsređen i na sebe i na okolinu. Uravnotežen, nemerljivim bogatstvom ispunjen. Tada si tû negde na obodu sreće, makar subjektivno. Otuda je važno iznijansirano mišljenje, stav: oprezno sagledavanje i brižljivo ocenjivanje ljudi, događaja, okolnosti, činjenica. Prosuđivanje rizika i posledica narednih postupaka, stvaranje vizije u harmoniji sa sâmim sobom. Za tako nešto je neophodna strpljivost i kakva-takva objektivnost, bistra glava, "aktivna tišina u duši". Stoga treba odmeriti kada i gde si narečeno (bio) spreman da ostvariš. Makar za kratko, kao predah. Na kraju, kada uveliko prođu "srednje godine", valja se sabrati onda kada ti je toliko toga postalo nedostupno, a skoro svakim danom ti se smanjuje vidik, mogućnosti, motivi, želje. Da se nasmeješ pri osvrtu na ponešto glupo, nepromišljeno učinjeno, propušteno. A naročito na ono vreme kada bejasmo "bezbrižni, laki i nežni" (Crnjanski, Sumatra). I tako je nastao ovaj tekst. Bez posebnog povoda, ali sa ozbiljnim razlogom.
Krnja retrospektiva: gde mi je bilo baš, bar nekovremeno najbezbrižnije? Moj Šabac - detinjstvo mahom u dekinom dvorištu naslonjenom na pozorište, gimnazija, muzička škola, korzo, šah-klub, Sava, bioskop Kasina.... Beograd, toliko toga prošlog i tekućeg. Zlatar, Zlatibor, Kopaonik, Vrnjačka Banja, Zobnatica, Palić, Banja Koviljača, Obedska bara, Morović? Češka - Prag, Karlove Vari, osobito. A Pariz, dvorci Loare, Provansa, onda Nica, Kan, San Marino, Monako? Madrid, Barselona, zatim Magaluf na Palmi u Španiji? Atina, Glifada, posebno Krf. Nemačka, Berlin, Hamburg pre svega. Tunis, Egipat, Dubai, Turska u svojoj monumentalnosti i raznolikosti. Italija - Toskana, Sorento, Sicilija prevashodno. Možda Kipar, Limasol, ili pak Tajland, Puket. Svuda predivno. Pa Makarska, Dubrovnik (i okolina), Split, Hvar, Brač, Rab, Mljet, Lošinj, Lastovo, Vis s nostalgijom. Onda - Pula, Portorož, Rovinj, Poreč, Herceg-Novi, Budva naravno i Ulcinj, Novi Sad, Zagreb, Plitvička jezera, Podgorica, obala Morače. Čarobno Trebinje, Sarajevo, Banja Luka? Beše toga još podosta za sve ove godine. Na svakom od tih mesta bilo (mi) je - na različite načine - prekrasno, osvežavajuće, zabavno i pamtljivo. Svakad nešto novo. Da li i najbezbrižnije? Nisam siguran. Ipak - gotovo savršenu bezbrižnost ponajviše vezujem za Opatiju! Nije reč samo o njenoj poznatosti, čuvenju, tradiciji, uređenosti, geografskom položaju, bajkovitoj prirodi, o arhitekturi, ootmenosti, komforu. Za taj izbor biće da je presudno upravo čovekovo životno doba, ono s najmanje problema i odgovornosti, ličnih i porodičnih, zdravstvenih i drugih, s neznatnim šansma za nastupanje stresnih situacija. Kad nisi više "klinac" a mladost te je već uveliko uzela pod svoje. Ujedno, još nisi ni blizu zenita, zrelosti, sa tek nešto iskustva. Kada se kockice slažu, slažu - pa se iznenada zgusnu, sakupe, slože. Van prebivališta, van kuće. U nirvani.
Naime, nekoliko godina, s pokojom razmaka, kretao sam s majkom, noćnim vozom trasom Beograd-Rijeka; obično u zimskim mesecima, najčešće u februaru. Ušuškano i sigurno. Pa sa riječke stanice taksijem do hotela Belvedere u Opatiji, na obično sedmodnevni odmor. Postali smo u hotelu već iz drugog cuga "stari gosti". Patina, prijateljska atmosfera i ljubaznost. U očima i toplom glasu direktorke Graciele, već "na prvu loptu". Soba s pogledom na kvarnerski zaliv, narandžaste tende. Šetnje lungomare, bazen, šah u salonu, televizija uveče, lagane teme, nova lica. (Pored Belvedera, šepuri/o/ se pompezni Kasino Rosalia.) U glavnoj ulici, i sada Maršala Tita, primetih - valjda po prebrzom hodu i zavijorenoj kosi - jednog nepoznatog devojčurka u sivkastoj odeći. Ta skromna prodavačica ubrzo postade moja "simpatija iz parfimerije". Šta me je zainteresovalo, privuklo njoj? Ne sećam se ni kako je pobliže izgledala. Nešto mlađa od mene, tiho je i malo je pričala kad bih ono par puta ušao u radnju da se, kao, raspitam za neku šminku za majku. Sada mi se pred očima rađa slika Vinone Rajder iz njenih filmskih početaka, ali tô je samo asocijacija na krhkost njih obe. Elem, bio sam u tom razdoblju uglavnom "slobodan", bez stalne devojke - i želeo sam da makar "na putu" imam neku "svežu" osobu u glavi, da se budim s mišlju na nju, da sanjarim, maštam. Neobavezno, slatko. Jednom sam je po završetku posla pratio na pristojnom rastojanju. Dok nije došla do stanice zglobnog autobusa 32, linija "Rijeka-Lovran i obratno" - te ušla u njega u smeru Lovrana. Evo, preda mnom kao da "lebde" i sportske kožne patike iz prodavnice u jednoj marini, negde uz more, posle Slavije i Kristala, prema današnjem Admiralu i dalje. Svečani, za mene čak i ceremonijalni odlasci na večeru u Belvederu, naročito s garderobom (sakoom, košuljom...) kupljenom baš tog dana u Rijeci. A nedaleko, hotel Ambasador koji je tada, te polovine sedamdesetih godina bio u punom sjaju, možda i najluksuzniji turistički smeštaj na tom prostoru. Idealan i za popodnevni čaj. Kolači u Imperijalu (išleri, šampite, krempite). Burek za užinu u radnjici iza današnje tržnice. Novine i auto-časopisi na klupi pokraj mora ili u srcu parka u zaleđini letnje pozornice. Dovršavanje seminarskog rada o ustavnosti i zakonitosti u hotelskoj sobi. Pogled na Rijeku - ujutru, neretko igra delfina u zalivu, ukotvljeni veliki teretni brodovi - obilan doručak serviran na suncu kao u priči, raznovrstan, ukusna hrana. Udobne ljuljaške ispred hotela u zelenilu. Čitanje beletristike na terasi ili pored prozora u hotelskom lobiju, kao i uveče u sobi: od Andrića i Meše preko Manconija do Prusta. Postbrucoška razmišljanja o životu, ispitima, ljubavi, pa i o smrti, začudo. Često - već u tom dobu - o brzini, o ritmu, o usporavanju (kasnije će Kundera, u svom francuskom razdoblju, napisati istoimenu knjigu). Da, život se naizgled, možda i stvarno unekoliko smiruje, uobličuje, stabillizuje na odmoru, na moru, nanjegovim obalama posebno. Ali - znatno, znatno docnije - kad počneš ozbiljno da stariš, ubrzava se nešto i u tebi sâmom, nezavisno od okruženja. Nesvesna žudnja za krajem ili jurnjava da se još ponešto iole vredno uzme od sveta, od života? Pre će biti da je posredi neko pozno nestrpljenje, nervoza, nemir, nelagoda. Umanjene životne sposobnosti. S druge strane, želiš što je moguće više da "rastegneš vreme", da nezaustavljivi hod učiniš podnošljivijim. I da natenane - ako je ikako dostupno, izvodljivo - razmisliš o mnogo čemu proteklom. Da u glavi još jedared "pretrčiš" poglavito ono pozitivno, da raspakuješ i urediš uspomene. Događaje i doživljaje sopstvenog prvoga reda. Da u sebi "pomeneš" svoje najbliže i neke druge drage ljude kojih više nama ili su daleko. Ili ste se s godinama međusobno dobrano udaljili. I da na koncu projektuješ konture budućeg, majušno ciljnog, planiranog. Ako ga još imaš.
Rijeka, sa svojim šarmom "urbanog mora", luke, mostića preko Rječine/Fumare, Sušaka, pa glavne središnje široke trgovačke arterije, glasovitog kazališta, ondašnje železničke stanice, fudbalskog stadiona. A tamo negde u brdu, pored ostalih naselja - Turnić gde sam jednog leta pre stanovao kod izvesne stroge gazdarice. Od Opatije ka Puli, drumom/cestom duž mora ređaju se Ika, Ičići, Lovran... Niska vrednih morskih medaljona. Jednostavan život meštana, pogotovo van sezone. Moja nana mi je - susrevši se slučajno sa slavnom pesnikinjom, približnih godina njenim - sa osmehom kazivala da me je kao jednogodišnju bebu glasovita Desanka Maksimović ljuljuškala u naručju jednog leta na šljunkovitoj plaži u Iki. (Da li mi je nešto govorila, pevušila mi tom prilikom da bih zaspao, ne beše mi saopšteno.) S druge strane, sraslo sa Opatijom - nekako se šćućurilo Volosko: najdraža mi je ona mala, medena, osenčena uvala, s jedne strane oivičena kamenjem, s privezanim čamcima, kao da ste na nekom imaginarnom ostrvcetu. Kafica na molu u simpatičnom restoranu, fotografisanje na stenama. So i smola u vazduhu pomešani s blagim mirisom ribe. Pri čemu, sve drugo ondašnje i tamošnje nekako mi u ovim trenucima postaje nejasno, zamućeno, negde skriveno. Pokopano. Zauvek.
"...Putovanje još uvek može dosta da nam ponudi: telesno, zdravstvenu vrednost promene mesta i vazduha, koja podstiče misli, a duhovno, bogatstvo poređenja i trijumf nad postignutim sopstvenim prilagođavanjem" (Herman Hese, Umetnost dokolice). No, kretanje, krstarenje i stvorena distanca sâmi po sebi nisu dovoljni za rađanje dobrobiti, za postizanje blagostanja - za plodotvorni učinak prosvetljenja. Jer, večito smo zaglavljeni između juče i sutra. A ono danas - koje (nam) se čini jedino opipljivim - vredi onoliko koliko ga osvetljava protekla životna staza. Dok sutrašnjicu gradimo s pozicije sadašnjosti. Da bi uskoro i ova sadašnjost i ta budućnost postale delovi iste prošlosti. I tako, mentalno večito idući unazad, a maltene banalno koračajući (u)napred, postepeno ili naglo praktično mine "naš vek". Lično "unutrašnje vreme" izađe na površinu, iscuri u beskraj. Tako da - dogod smrt postoji, dok nam neumoljivo preti - nema autentične bezbrižnosti! Samo je pitanje da li nam je neminovni, "suđeni" sopstveni kraj u određenom momentu u mislima, ili ne.
