BOG

Bog je mnogo toga što čovek ne razume, ne zna,
do čega doseći nikad neće. 
Ali oseća da se neko, nešto što nije on – moćnije i svestranije, 
nalazi gore, daleko – dole, duboko.
Ili je bar bilo na početku.

Jer Bog – šta god da je – pokretač je, plima i tvorac svega,
On je Spinozina „samodovoljna supstanca“,
s prirodom i bićima pripadajućim,
svetlost i procesi koji izvan ljudi stalno teku
u neprozirnom mraku.

Bog je naša vizija,
Pogrešna ili ne, svejedno.
Bog je kristalna, rafinirana ljubav,
spajanje mnogostruko,
uzrastanje i prosvetljenje.

Bog je utelovljenje
nadrealnog čistog uma
odslikanog u nešto opipljivo,
u ljudski razum i osećajnost, nezavisno od iskustva.

On je odraz magičnog spoljnog, a i nesvesno snažnog u nama,
u duši, mislima, u sećanju, duhovnosti.
Bog je ono prekrasno i dobro što nam često izmiče,
a i ono čudovišno, neobjašnjivo, što nas neprekidno sustiže.
U Kantovoj je etici, ali i u Aristotelovoj poetici veličanstvenoj.

Bog je u našim nadanjima, u strepnjama, u kajanjima,
u našim zabludama i lutanjima,
u umovanjima i igrama.
Posebno u rađanju i u bolesti, ne u ništavilu
nego u besmrtnosti.

Bog je u sveprisutnoj, neprestanoj težnji
za srećom i saosećajnošću, on je naša radost i lepota,
smisao i cilj,
istina i metafizika.

Bog nam se ukazuje tek povremeno –
kad smo najlucidniji.
U čulima, u imaginaciji, u snovima.
U najdubljoj nepomućenoj svesti i u probuđenoj savesti.
U umnosti, zanesenosti, inspiraciji.
U simbiozi estetskog i moralnog.
Ali i gubitku, u bolesti
u strahu za sebe,
od Njega, za Njega,
Koliko u čovekovom podvižništvu, toliko i u ljudskim manama,
U nirvana, u ekstazi,
U naporu, u želji za savršenošću,
Kao i lekovitim maglinama.

Bog je u zbiljskom, a i Njegoševom mikrokosmosu,
Naročito u lepoti okoline, čoveka, u umetnosti iznikloj
u harmoniji delova jedne celine,
u stvaralaštvu,
u ljudskom postanju, pregnućima, posrtanju, pa i strmoglavljenju.

Pa mi se čini da je pitanje pogrešno da li je bog jedan ili ih više ima.
Ipak, slutim tek da je mnogostran On i mnogolik.
Od ljudi različito doživljen, shvaćen.
Njemu se previše molimo kada tražimo, očekujemo,
A kao da mu se premalo pruža, nedovoljno poštovanja ukazuje ,
autentičnim blaženstvom jedva uzvraća.
Lako se i nedopustivo često na Njega zaboravlja.
A tada nas samo prividno da patimo sâme ostavlja.

Rečju, Bog je put večni ka Njemu i sebi, ka srži našoj.
Energija gromopucateljna, neuništiva .
I ne tumači se milošću, pravdom, logikom i borbom svekolikom ljudskom,
već verovanjem u nebo i zemlju,
ljudskim ciljnim delanjem, smelim i samopouzdanim.
Sa nemerljivom i oku nedostupnom širinom i nepojamnom jačinom.
U prolaznim, varljivim ovim  vremenima.
Sa precima i potomcima.
S nama, darovanima teškim teretima
ispunjenim kratkim životima.

Bog je orkestrirana rapsodija 
u čoveku  duboko skrivena,
delikatno prodorna, a satkana od tišine.
Uravnotežena, u našem biću, u damarima.
Svečana.
Ipak, mnogima duha nedostatnog baš kad je nasušna, biva nedostupna, nečujna.
On je poezija neuhvatljivog mora i postojanog stenja.
Vatra, osmeh i suza.
Od profanog i nedostojnog  brana, zaštita.
Bog je naš unutrašnji glas, monolog i dijalog, sa sobom i drugima,
o sebi, o svetu, o ljudima.
Razumevanje, od zla spasavanje i za rđavo učinjeno uslovno opraštanje.

Na kraju krajeva, Bog je naša plodonosna oaza, bašta bogatstva ideja, tišine i spokoja,
Ljudska uronjenost u svet, u društvo,
u ono što smo ranije bili i ono što nikada nećemo biti,
Ali i razdoblje u kojem smo ono što smo,
što makar za kratko proživljavamo u punoći,
u pramenovima svežine, u opuštanju.
I s Njim u neponovljivoj samoći.