BOJE PROŠLOSTI

Kolumne Autor: Zoran R. Tomić | 00:46 Subota, 01 07 2023

"I što pogledam sve je pjesma i čega kod se taknem sve je bol"

(Ivo Andrić) 

I šta ostaje na kraju - nedovršeni, raskopani vrtovi verovanja naših,_
Mozaik sećanja iskidanih, selektivnih:
Na roditelje drage i one njihove mile,
Škole koje smo pohađali i poslove koje smo posle kao-tako obavljali, 
Knjige koje smo čitali, ponešto možda i pisali, 
Pasa živahnih i konja plemenitih trk smo pratili, 
Predstave, zabave, muziku, šetnje, kupanja i vožnje na koje smo išli,
Putovanja s kojih smo se ozareni vraćali,
Pa smo nedugo posle opet u rutinu i dosadu zapadali.
Ljude koje smo sretali, drugarstva i prijateljstva stvarali
Da bismo se s godinama u sebe postepeno povlačili, otuđili se, porazboljevali.
Snašla nas politička previranja jaka, sankcije, ekonomske nadaće, epidemije i druge 
nepogode teške, 
Ratovi i nasilja u kojima smo bar mentalno itekako stradavali.
Tragovi romansi požutelih, prilika zauvek propuštenih. 
Od ljubavi svih samo jedna kao iz priče jer se u moj zavičaj Amon-Ra na kratko beše 
preselio,
Spektakularne oči od crnog vina i noge vretenaste nemirne njene mi podario,
I lice prekrasne srne na dohvat dlanova približio. 
Kakvom me je srećom bog obasuo, kao slep nisam mu zahvalan bio , 
A njene dragocene tople ruke prebrzo sam izgubio, 
Gord, nepromišljenošću svojom naprečac ih odbacio
U misli umorne, obamrle povremeno mi i sad navraćaju, 
Ili me s vetrom prolećnim i dûgom idiličnom na sebe i nas podsećaju, 
Kore me ćutanjem, gore nego da me rečima bičuju,
Kao žedni komarci me svuda nemilosredno ujedaju.
Trulo me lišće povremeno i lokve tuđe mrke krvi posećuju.
Svanuće, par labudova belih, Bledsko jezero, pogled na budućnost, ispostavilo se sivu,
Prezrelo voće, u beskraj otičući sok, ili u mračne uglove svesti utrnule, 
Ironija tuge, za neke druge neba nova, polja lažnih izazova, prevarene savesti.
Prizori koji se smenjuju, vidici smanjuju, listovi svezaka jedan za drugim unazad se nižu,   
I naradžasti poetski notes njen u kutiji mojoj slikama ispunjenoj koje mi više ne govore 
ništa, 
Zebu mi noge, žmarci su i dalje tû, neće otići, seta me zaobići ne može 
Iz mene zakasnelo kaplje suvišno milosrđe. 
Uprkos poeziji Ona se daleka ipak ne vraća ni u bajci
Uprkos bivšoj čaroliji čiji ni odsjaj više ne greje, 
Uprkos kiši koja mišiće i kosti sada ne osvežava, nego mi i dah i telo oduzima, 
Uprkos zaostaloj naklonosti koja ne beše dovoljna kad je da se presipa trebalo, 
Uprkos zvezdama koje se u bistroj vodi ogledaju čije obrise samo u mraku razaznajem,
Uprkos priznanju krivice tamo u šumi, na obali, na plaži Ade Ciganlije, ali i na snegu,
U vremenu promašenom kog je sve manje.
Uprkos plavetnilu mora našeg nekdašnjeg, danas i ne umem sâm da ga grlim, 
A i ono izmiče, penom se pored mene preliva, neuhvatljivo u snovima nekuda promiče,  
Uprkos zaboravljenoj soli u njenoj svilen(kast)oj kosi, i jutarnjoj planinskoj rosi po kojoj 
smo na prstima gazili ludi, pijani, bunovni, još neumiveni, 
Bosi.         
I pitam se da li je sve ono, uopšte bilo tada, nekada? 
Ili zbiljski, trajnije, zapravo - nikada. 
Pa kroz glavu katkad naiđu senke, ožiljci sevaju stari, čak i reka nežnosti neka pastelne 
boje,
Za(po)čete kuće naše nepostojeći prag, minule zrak blesnule sreće u dvoje.
Oblaci teški, tmasti me natkriljuju zlokobno, 
A usne su bolno grešne bile jer nisu više i strasnije ljubile.
I ne mogu da prestanem da plačem na suvo, 
I nekako se sebim činim ceo nepopravljivo poguren, sabijen, pritešnjen:
Između nade usahle i ništavila, 
Između uspomena i smrti, 
Između bleda dva snoviđenja, 
Između osmeha i suza, 
Između zvuka i tišine, 
Buke i šapata,
Gomile i pustoline, 
Pretećeg neba i surovog tla
Između euforije i melanholije, 
Svetlosti i tmine, 
Muzike i kakofonije, 
Slova i glasa,
Jauka i praznine.