Radio uživo
U Srbiji odavno nema običnih dana, kao na traci smenjuju se dani tenzija i žalosti, a jedinu konstantu čine dani međusobnih optužbi i mržnje koja prodire u svaku poru društva. Poput žabe koja se polako kuva i ne primećuje da voda postaje sve toplija sve dok skok ne postane nemoguć, naše društvo se postepeno navikavalo na nenormalnost sve dok nenormalno nije postalo normalno, a granica ludila izbrisana.
Danas je nakon odjeka pucnja, odjeknula vest da je penzioner službe bezbednosti upucao čoveka, a zatim zapalio šator ispred skupštine i sve to u toku trajanja sednice. Nigde u svetu nije sve na svom mestu, ali retko gde baš ništa nije na svom mestu.
Čoveku koji je pucao nije mesto na slobodi, već u zatvoru ili instituciji za smeštaj i lečenje neuračunljivih. Napisao bih da mu je mesto u ludnici, ali je ludnica svuda pa ne želim da vam dajem prostor za pogrešno tumačenje. Čoveku koji je upucan takođe nije mesto u šatoru jer ni šatoru nije mesto tu. Ne upotrebljavam reč Ćacilend jer je Ćacilend svuda, počev od zdanja u blizini pa do škola, ulice, na blokiranim putevima u blokiranim institucijama, preduzećima, a na kraju i u temelju društva, porodici.
Osim napadača i ranjenog u žiži interesovanja su i poslanici kojima pod tim službenim imenom jeste mesto tu, ali pod ličnim ni blizu. Slučajnim prolaznicima takođe nije tu mesto, mada na to polažu pravo, ali dok se nabrojani ne izmeste nije bezbedno.
Da li će pucanj ikoga probuditi, da li će vatra ikoga opeći, da li će krv ikoga zabrinuti, uplašiti i upozoriti da iz te bare mogu nastati potoci širom zemlje? Na ovo pitanje nismo dugo čekali odgovor. Na osnovu izjava političkih elita rekao bih da je pucanj sve zagluveo, vatra zaslepela, a krv probudila vampirsku glad.
O upucanom čoveku znamo malo, o pucaču takođe, ali sasvim dovoljno. Bio je radnik službe početkom devedesetih, a tada je upucavanje političkih neistomišljenika bilo sastavni deo radnog dana, gotovo kao ispijanje kafe, čitanje novina ili lizanje poklopca od jogurta. Kako to “političkih neistomišljenika” naivno zvuči u ovoj demokratiji ometenoj u razvoju. Delovalo vam je da epiteti Ćaci i Naci imaju isključivo političku konotaciju, da su opravdani ili samo segment kampanje koja je počela, mada nije, za redovne vanredne izbore. Loša procena, u tim epitetima krije se nešto mnogo dublje i opasnije, neistomišljenici su neprijatelji, a neprijatelj je legitimna meta. Na dve strane nisu samo političari, u rovove su gurnuti intelektualci, đaci, radnici, seljaci, sportisti, estrada…
Svaki novi dan je novi rizik, zlom smo se zabavili u toj meri da nam ni sankcije više nisu tema, “pala muva na međeda”, što kaže naš narod. Odbacujemo šanse kao zaboravljenu, nikada obučenu, košulju koja je postala tesna. Uz gusle smo pevali o Lazarevom izboru carstva nebeskog, a nebo nam postade previsoko pa biramo carstvo rusko uz stradanje srpsko. Nas budućnost neće opevati, po nama se ništa neće zvati. Mi smo klin u kovčegu svih političkih grešaka, slepila i zabluda.
Ovde stadoh da pročitam šta mi žal i bes izdiktiraše i primetih ironiju koja se tu, bez moje namere, nametnula. Svako slovo je o podelama, tom trnju u mojoj svesti i duši, a pesimizam je posledica sloge. Duboko zavađene strane složne su u greškama i obećavaju da će bolje grešiti ako pobede. Sa petokrakom u jednoj, a ikonom u drugoj ruci prkosićemo svetu, pisaćemo programe kojih se nećemo pridržavati, Ustav će biti spisak želja, a sav teret krivice podeliće zapad i “oni pre nas”. Oni posle nas će otići tamo gde se gorivo sipa na pumama, gde se živi od rada, ceni sposobnost, gde postoji izvesnost, gde je država partner, gde ni levi ni desni nisu besni.
Nikada nisam bio pristalica tvrdnje da postoje dve ili tri Srbije, moji časovi geografije bili su drugačiji. Dve Morave stvorile su Veliku, dve Srbije nikada manju. Dani pred nama biće izazov do izazova, ekonomski, bezbednosni, moralni, intelektualni, duhovni… Izazov ište odlučnost ili bekstvo, da bežimo nemamo gde, iza je Srbija.
