Radio uživo
Bila je zima osamdeset i koje, sećam se jasno one pred mrak vejavice.
Vozih se autobusom broj 16 od novobeogradskih solitera do moje Dunav stanice.
Zapitah pred sobom zamagljeno staklo da li mi se smeše ili mi zlokobno prete nepoznate nove životne stranice.
Odmicah ka mojoj dragani na suprotnoj strani reke, nadah se da ću biti primljen u ruke njene drage, poznate mi.
Tople i meke.
Ali Ona ne dođe, čekah je na skveru dugo, dugo, nestrpljivo u belini.
Gušeći se dobrano razočaran u sopstvenoj narastajućoj vrelini.
A nakon više dana pojavi se Ona, blistava i lepršava, onako nenajavljeno.
S rancem na leđima, tako prirodno, lako.
Ujedno, neodoljivo i veličanstveno.
Objašnjenje nikakvo za pauzu ne dade, nisam pitao ni zvezde, ni prijatelje neke.
Pamtim, bio je suton kada sam, neki dan posle već, njom nanovo zaslepljen i zaluđen, počeo redovno da ispijam loze u bifeu u ulici 29. novembra.
Kraj bioskopa "Drina".
Blizu benzinske stanice u Čaplinovoj.
I da sve češće, ukoso a prekoputa, u nervozi obilno mažnjavam pecivo razno.
Brzo i grozničavo.
Dok me je iznutra izjedala i strast i sumnja i tuga.
Nezaustavljivo i halapljivo.
Naslutih duplu igru, obmanu njenu, te osetih ljubomoru bez adrese.
I neveru, i čežnju silnu.
No, ne napusti me ni maštanje, ni praštanje, bejah zarobljen sasvim od tog luckastog tršavog derišta.
E, onda nešto docnije pred jednu žurku važnu saopšti mi Ona da odlazi koliko sutra u zagrljaj nekom drugom.
Zauvek.
Da mi izmiču tako svi planovi, itinerer tandemskog puta.
Da se zatvaraju sva naša prethodno osvojena ljubavna dvorišta.
Uz blagi pokret glave, nehajno mi svoju odluku zacvrkuta.
Kao da za mene tô ne znači ništa.
I proveli smo se na tom poslednjem zajedničkom tulumu, gotovo normalno, bezmalo veselo i lepo.
A ipak meni u duši sve beše beskrajno daleko, u perspektivi - gluvo i slepo.
Pa sam tog okrajka oproštajne noći u postelji do nje ležeći nepomičan sanjao neke izmišljene, tegobne "uspomene".
Kao - ona i ja srećni krstarimo morem, svetom, planetom.
U početku plavetnilo, svetlost i vedrina.
Onda se namah navukoše gusti oblaci, vetar olujni dunu.
Krenuše da nas zapljuskuju talasi ogromni.
Čak zavlada i tmina.
Zatim je brod fatalno zaljuljan ispod vode kročio,
Te uskoro lagano s nama dno dodirnuo.
A ujutru, u groznici probudih se rano.
Bolan i razoružan.
Sâm.
Bez nje u duboki mračni bezdan potonuo.
I odoh odmah, posrćući mamuran, na veliku lozu i dupli burek od sira.
(Jer ne znadoh šta drugo da sa sobom utešno tada činim.)
Možda sam baš toga dana, rasterećen u onoj tišini vreve i praznini srca, spoznao život slojevit,
Nepredvidiv.
Prâvi.
Satkan od pelina, nemira, smilja,
Božanstvene vanile i trošnog papira.
