Jedan prelet menja sve

Ukoliko je još neko imao dilemu o tome da Srbija treba da bira stranu, ta dilema je definitvno nestala. Sama činjenica da je Crna Gora država sa oko 1000 vojnika uspela da spreči prelet Sergeja Viktoroviča dovoljno ide u prilog mnogim stvarima. A jedna od tih stvari je da u kriznim vremenima, pa čak i ratu na kućnom pragu, je važno biti deo porodice. I to ne bilo kakve, već one koja spada u sam vrh demokratije, ekonomskog ali i bezbednosnog ranga, evroatlantskog sveta.

Pripadnost savezništvu u Evroatlantskoj porodici je garancija donošenja samostalnih odluka u svom najboljem interesu, motivacija dinamičnom ekonomskom razvoju. Parametri moći su davno izgubljeni ukoliko govorimo o Ruskoj Federaciji. Međunarodna i ekonomska izolacija je gadna stvar. Da nije tako Crna Gora ne bi mogla da zabrani prelet ministru jedne velike sile. Ili, zapitali bi se mnogi, bivše velike sile. Ali ta situacija nije došla jer je neko bio besan, ili mrzi Ruse, već kao jasna posledica za pokretanje agresivnog rata protiv Ukrajine. Ta zabrana preleta nije došla kao pritisak, već kao reakcija. I šta Ruska Federacija danas može da uradi po tom pitanju? Ništa.

Nema više ni jednog ozbiljnijeg međunarodnog formata gde Ruska Federacija može da argumentuje svoje interese i da brani svoje pozicije. Propagandna matrica o rusofobiji ne stoji, svi razumni ljudi sažaljevaju 40 miliona Rusa koji se bore za bolju Rusiju. Što nas posledično dovodi do toga da više nema adrese na kojoj bi Moskva mogla „zastupati“ srpske nacionalne interese. Ekonomski interesi od saradnje sa Rusijom su više nego upitni. Neodgovorni krugovi pokušavaju da nameću u javnosti narativ o tome da smo mi kao narod „dužni“ Ruskoj Federaciji. Da moramo biti solidarni sa njima zbog svog interesa. Samo što niko ne zna tačno koji je to dug, osim u mitovima. Očiti makroekonomski i bezbednosni aspekti nisu dovoljni u ovoj igri manipulacije koja traje. Nisu dovoljne ni prognoze Svetske Banke da će se Rusija samo ove godine suočiti sa padom BDP u iznosu od 11%. Priče o sankcijama kao razvojnoj šansi, hvala ne. Ni jedna država na svetu nije postala bogatija pod sankcijama. Pogledajmo Kubu, Venecuelu, Siriju, Iran, Severnu Koreju i sada Rusiju. To je društvo izolovanih, po svoje građane vrlo opasnih autokratija, i po okolinu vrlo rizičnih država.

Novonastala situacija nije napravila blokovsku podelu, već podelu na Zapad i ostatak. Oni koji konkurišu kao globalni izazivači liberalnog poretka u stvari ni među sobom ne mogu da se usaglase o fundamentalnim pitanjima. BRIKS je izgubio Indiju. Da li će Brazil ratovati za Rusiju? Da li će NR Kina finansijski zalegnuti za Rusiju? Da li će bilo ko od njih poslati oružje u Rusiju? Da li će iko od ovih država investirati u posrnulu rusku privredu? Da li će ove države uvesti kontra sankcije Zapadu? Da li su ove države tržišno upućene na Rusiju?

Ništa od toga se neće dogoditi. Svako od nabrojanih će otići svojim putem. Pokušaće da isposluje ustupke Amerike u zamenu za distanciranje od Rusije. Ukoliko dođemo na naš domaći teren možemo postaviti sebi ista pitanja. Naročito iz razloga prisustva obmanjujuće retorike u javnosti po pitanju istog tog BRIKS-a. Alternativa i mogućnosti, velikog tržišta i slično. Situacija je vrlo sumorna. Rusija nije i neće ratovati za Srbiju. Rusija je zavela sankcije Srbiji devedesetih godina, nije uložila veto, kao što je 2022. uložila veto za sebe. Ni Kina, ni Indija, ni Brazil ni Južna Afrika, uz svo poštovanje, nisu politički, bezbednosni ni ekonomski prihvatljiv partner Srbije u poređenju sa EU, Amerikom i NATO.

Donacije iz EU su učinile naše društvo jačim i otpornijim, našu svakodnevnicu naprednijom. Reforme i proces pristupanja EU od Srbije je napravio poželjnog partnera za investicije. Namera da se pristupi EU je signal o vrednosnom i političkom opredeljenju države, te dostignutom nivou civilizacijskih standarda. Onaj ko ide u EU, ne ide u ratove po komšiluku. Odsustvo koordinacije unutar BRIKS-a taj blok čini partnerstvom bez suštine.

Razvojni model vrlo upitnim, sa vrlo neizvesnim bezbednosnim formatom. Ne treba mi da se bavimo njima, već da otvorimo dijalog i damo podršku u korist svoje pozicije. Koja mora biti jasna kao dan. Iskustveno potvrđena. 4 milijardi eura stranih direktnih investicija u 2021. se ne mogu sakriti pod tepih. Preko 30 milijardi dinara bespovratno srpskoj poljoprivredi je došlo iz EU. Podrška Amerike izgradnji Otvorenog Balkana od regiona stvara ambijent za pun potencijal svih nacija. I večnu odbranu od podela, sukoba, etničkih čišćenja. Kada Sergej Viktorovič govori o zainteresovanosti za Otvoreni Balkan moramo da se zapitamo da li je ta zainteresovansot ona od 2016. u Crnoj Gori, 2018 u Severnoj Makedonoji ili ona od jula 2020. u Srbiji? Kada priča da Zapad stavlja šapu na projekat Otvorenog Balkana, u zamenu ne nudi investicije, radna mesta i zdravu konkurenciju, već jeftinu retoriku bez suštine. Prema zvaničnim podacima razlika u investicijama je deset puta u korist EU, o konretnim donacijama je nemerljiva. Međunarodni odnosi se moraju posmatrati kao živi proces.

Okolnosti devedesetih godina, nisu primenjive u 2022. Srbija nije ista, okruženje nije isto, parametri saradnje nisu isti, partneri nisu isti. Tada je i Srbija bila izolovana, izopštena, ograđena i pod sankcijama. Tako da, za analizu današnjih procesa potrebno je koristiti današnje parametre. Kao što i danas kada Crna Gora zabranjuje let Sergeju Viktoroviču to ne čini kao Crna Gora čiju je nezavisnost dotični promovisao, kako kažu upućeni, već kao Crna Gora koja ima priliku da bude članica EU i spremnost da bude deo Zapada. Zaista neka hvala, Srbija ima svoj put, a Lavrov će svoj put još dugo godina morati da proračunava dva puta kada misli negde da pođe u posetu. A kao veliki diplomata, želeo bi naravno.