Radio uživo
Što je putem daleko nebom je blizu, objašnjavam detetu zašto se koncert koji se održava na dva kilometra čuje kao da se održava na našem balkonu. Luče iz Kasidola ređa svoje stare hitove i seća na mladost, prve ljubavi pa i klinačka pijanstva, ali mu to poslednje ne govorim zbog uzaludne nade da će ih preskočiti.
Putem daleko, vazduhom znatno bliže u komšiluku se održava koncert, mnogo posećeniji, na kome pola miliona ljudi ne evocira uspomene na ljubav, ali na pijanstvo svakako da. “Nisu ni sva pijanstva ista, neko pije od sreće, neko od tuge, a neko od jutra” znao je moj ujak da se našali. Pijanstvo u komšiluku nije za šalu jer ga ne izazivaju sjajna vina koja imaju, već mržnja dugo i pažljivo gajena i seta za krvavim pirom, zločinima i genocidom koji je postojao i kada kao termin još nije bio smišljen.
Tamošnje negiranje kroz poeziju presecam listajući kanale i nailazim na negiranje Srebrenice kroz prozu onih koji nisu ništa gori ili bolji od komšija, ali me više nerviraju jer su, sticajem nesrećnih okolnosti moji sunarodnici pa je transver sramote prisutan. Kažu brane srpski rod od presude koja isti rod oslobađa krivice koja kolektivno ne postoji i koja je isključivo lična, a počinioci poznati.
Rešim da medijske institute za lobotomiju zamenim drugim medijima i izaberem mrežu na kojoj ima mnogo više onih čije mišljenje i način na koji ga iznose cenim. Ako mislite da tamo nisam našao sklonište od šovinizma, varate se. Ono što priču ne čini srećnom je što nad tim skloništem stoji velika tabla na kojoj piše autošovinizam. Na pomen strašnog zločina nad srpskim civilima u Bratuncu, čopor juriša, laje i ujeda opravdavajući to odbranom Bosne od Srbo-ćetnika oličenih u liku dece i staraca. Na osudu ustaškog pira, još se žešće napada jer šta nas briga šta komšije pevaju, a pevaju o junacima koji počiniše genocid nad Srbima, pevaju o proterivanju i ono malo što već nisu, pevaju o neispunjenim ambicijama da stignu do Zemuna.
Odem sa mreže opet na tradicionalne medije, a tamo tradicionalna srpska disciplina zvana nesloga. Baš u Zemunu postavljene barikade, ali ne da zaustave neprijateljske jedinice već, e sad ni sam ne znam koga, možda sve. O njima sa malih ekrana neke ptice zlosutnice grakću i gle čuda nazivaju ih ustašama, a na radost onih sa komšijskog koncerta.
Sada već vidno ljut na ženu što nismo na koncertu Dragane Mirković gasim sve, sem cigarete i slušam vetar koji šapuće njene hitove o šljivicima, livadama i pozivima srcu da zaboravi nesrećne ljubavi. Pevali smo nekada sve njih zajedno, ubice i ubijeni često i za istim stolom.
Sve što želim, zbog čega se valjam u političkom blatu i pravim trule kompromise je novo doba u kome će nove, pametnije generacije pevati zajedno neopterećene mržnjom i bolesnim ambicijama. Verujem u mladost spremnu da osudi svaki zločin, a najglasnije onaj činjen u njihovo ime. Verujem u te građane sveta neopterećene graničnim i istorijskim kamenjem. Verujem da će pod tim kamenjem ostati guje koje palacaju otrovnim jezicima i prizivaju zlo. Ono što ne verujem da će se pod to kamenje same zavući, prija im ova klima. Tamo ih moramo oterati, svako svoje.
