Kuda ide RUSIJA?

Rat u Ukrajini je ušao u svoju novu fazu. Nadmoćno rusko oružje se zaglibilo u blatu Ukrajine nakon početnih uspeha. Glavni pravac napredovanja je očito iz pravca Krima gde su borbene grupe najviše napredovale. Sa druge strane, na severu u pravcu Kijeva iz Belorusije, stoji kilometarska kolona i čeka da se sa istoka Kijevu približi borbena grupa koja usporeno napreduje zahvaljujući žilavom otporu Ukrajinaca. Treći, najkrvaviji pravac borbi se vodi u Termopilu Ukrajine prema Donjecku i Lugansku.

Naime, Ukrajina je godinama u ovom reonu, prema teritorijama koje su se odvojile i formirale samoproglašene narodne republike Lugansk i Donjeck, razvila jak sistem odbrane rovovskog tipa, sličan onom iz vremena prvog svetskog rata. Dobro ukopane i opskrbljene pešadijske jedinice, obučene taktički da rukuju sa najsavremenijim protiv-oklopnim sredstvima nanose jaku glavobolju i ozbiljne gubitke ruskim snagama, na svim nivoima komandovanja, uključujući i komandante jedinica. Najviše rangirani među njima za prvih 10 dana od početka rata je zamenik komandanta 42. kombinovane armije centralnog vojnog okruga, general-major Andrej Aleksandrovič Suhoveckij koji je poginuo kod Marijupolja. Vojska gde ginu generali nije vojska koja se dobro provodi pod neprijateljskom vatrom.

Ono što je više nego jasno je da je sistem odbrane koji je Ukrajina usvojila neposredno pred ovaj rat, uz kombinovanje regularnih jedinica vojske Ukrajine sa jedinicama nacionalne garde i novoformiranom teritorijalnom odbranom, dobitna kombinacija, da se značajno uspori napredovanje neprijatelja, omogući rukovodstvu zemlje da ostvari što širu podršku saveznika i dotur municije i sredstava neophodnih za dalji otpor, ali i što veću mobilizaciju jedinica teritorijalne odbrane po gradovima usled opšte vojne mobilizacije.
Daleko od toga da Ukrajinci imaju inicijativu, ali sigurno Rusi gube početni zamajac u napredovanju, a ulice i putevi Ukrajine postaju polako groblje ruske tehnike. Dotur protiv-oklopnih i protiv-vazdušnih sistema od strane NATO zemalja Ukrajini, neposredno pred invaziju, polako daje rezultate. Sve je više snimaka obaranja ruskih vazduhoplova, uništene ruske tehnike i zarobljenih ruskih pilota i vojnika. Ruske snage u svojoj propagandi pokušavaju da prikrivaju vidljive gubitke vazdušnih snaga i oklopnih jedinica, tvrdeći da se radi o ekranizaciji video igrica i scena iz igranih filmova, ali ne mogu da sakriju snimke oborenih pilota koji su zarobljeni od strane ukrajinskih snaga.

Ukrajinske snage imaju kombinovano dejstvo protiv nadolazećih ruskih snaga na isti način kako su i njihove snage kombinovane. Regularna vojska vodi rovovsku samoubilačku borbu na dalekom istoku zemlje i koncentrisanim tačkama na pravcu prodora ruskih snaga, kao što je to danima bilo u Hersonu. Nikolaev je sledeći takav grad. Trupe nacionalne garde su zadužene za dopunu i manevar pojačanja i ove trupe su pod glavnim dejstvom helikopterskih snaga Rusije i pod izgovorom da su te jedinice glavne nacionalističke snage zbog kojih je pokrenuta intervencija. Novoformirane trupe teritorijalne odbrane su zadužene za gerilsko i urbano ratovanje i odbranu velikih gradova poput Kijeva, Harkova i Marijupolja. Upravo su ruske snage doživele najveći otpor tamo gde se pojavio naoružani narod, iz koncepta odbrane koji je bio karakterističan za SFRJ. Isti onaj koncept koji su iskoristili Slovenija i Hrvatska, tokom osamostaljenja i tako onesposobili udarnu moć oklopnih snaga JNA, tokom rata za jugoslovensko nasleđe. Primer Ukrajine je najbolji primer superiornosti doktrine naoružanog naroda, koji ne dozvoljava da tehnološko razvijeniji protivnik brzo, blickrigom ovlada prostorom i slomi snage odbrane. Američki general u penziji Dejvid Petrius je nedavno lepo primetio, u svom intervjuu za Si En En, da je napad Rusa na Ukrajinu sve samo ne blic. Primer odbrane Ukrajine je dobar primer odbrane koji bi trebali da uzmu u obzir i naši strateški planeri, kada razmišljaju da li je Srbiji dovoljan samo koncept profesionalne vojske ili treba razmišljati o širenju baze vojnih obveznika i u kom obliku i koji to oblik treba da imaju pasivna i aktivna rezerva vojske Srbije.
Sve ove nevolje su navele Rusiju da promeni strategiju napada i krene sa upotrebom sredstava za masovno razaranje gradova. Napad na centar Harkova je najbolji primer koje posledice ostavlja ta strategija na civilnu infrastrukturu. Izbeglica je sve više i već nakon nedelju  dana se približio na dva miliona ljudi koji su napustili Ukrajinu. Pregovori o primirju koji se vode odnose se na uspostavljanje humanitarnih koridora, koji treba da obezbede da se civili evakuišu iz opkoljenih gradova. Samo iz Marijupolja treba da se evakuiše 200 hiljada civila. Primirja se dogovore, pa prekrše kad evakuacija počne, što za rezultat ima sve više žrtava među ukrajinskim civilima.

U svom pohodu Rusija zauzima i stratešku energetsku infrastrukturu Ukrajine. Hidro i termo elektrane ali i nuklearne elektrane. Svet je u noći između 3. i 4. marta bio na korak od nuklearne katastrofe jer je došlo do sukoba ruskih i ukrajinskih snaga na tlu najveće nuklearne elektrane u Evropi, Zaporožje. Još jedna takva nuklearka se nalaz na maršruti napredovanja ruskih snaga.  Ovaj incident je iznenada približio rat u Ukrajini svima širom Evrope. Incident u nuklearnoj elektrani bi neminovno doveo do radioaktivnosti koja bi mogla da se proširi na ceo evropski kontinent. Srbija ima tri susedne zemlje koje se graniče sa Ukrajinom, što kopnom što pomorski: Bugarska, Rumunija i Mađarska. Samim tim Srbija i Balkan mogu da osete neposredne ekonomske, bezbednosne i političke posledice rata u Ukrajini. Upravo iz tog razloga uočljivi su pokreti trupa i stavljanje u pripravnost oružanih snaga u okruženju Srbije, kao i ojačavanje kontingenata međunarodnih snaga na Balkanu.  
Dok se sve ovo dešava, Zapad užurbano uvodi opšte ekonomske sankcije protiv Rusije, poslednji put viđene protiv SR Jugoslavije sa početkom rata u Bosni. Mere su drastičnije i ozbiljnije, kada se uzme u obzir da se radi o stalnoj članici Saveta bezbednosti OUN i nuklearnoj sili. Rusija je u svega nekoliko dana isključena iz rada međunarodnih organizacija i njeni diplomatski predstavnici ne mogu ni da lete na sastanke međunarodnih tela, zbog suspenzije prava na let preko teritorija Evrope i Severne Amerike, gde se nalaze sedišta međunarodnih tela.
Odgovor Rusije na sve to je sastavljanje spiska neprijateljskih zemalja, a poslednje vesti kažu da zapadne zemlje počinju da savetuju svojim državljanima da napuste teritoriju Rusije. Velika Britanija je pozvala formiranje humanitarne koalicije za pomoć narodu Ukrajine. Dotur municije i protiv-oklopnih i protiv-vazdušnih sredstava Ukrajini, od strane ne samo NATO zemalja već i zemalja poput Australije, se nastavlja.

Rusija je sve dalje od bilo koje interakcije sa razvijenim svetom i jedini pravac ekonomske saradnje joj ostaje ka istoku, Kina, Iran, arapske i afričke zemlje. Srbija koja je svoju strategiju po pitanju Kosova oslanjala na položaj Rusije u međunarodnim institucijama, dolazi u ćorsokak i može joj se olupati o glavu, ako brzo ne bude umela da se prilagodi novim tektonskim promenama na međunarodnoj sceni. Srbiju posle izbora očekuju bitne odluke, koje će definisati njenu budućnost za narednu deceniju. Tu su pitanja novog geo-političkog okruženja, energetske transformacije i odbrane zemlje. Rusija je krenula svojim putem i odsekla je sebe od ostatka Evrope. Samim tim je odsekla sebe i od veza koje je imala sa Srbijom, na duži period, dok ne definiše sebe u odnosu na razvijeni svet. Srbija nema pravo da čeka i da kompromituje sve ono što je ostvarila od kada je ponovo postala deo savremenog sveta, nakon svoje male avanture u periodu ratova za jugoslovensko nasleđe. Ovo nije pitanje emocija, ovo je pitanje Srbije kao nacije, koja ima svoju budućnost u savremenom svetu. Srbije koja je važna sebi i kojoj je važna budućnost njene dece.