Lažna boljševistička desnica Srbije

Kolumne Autor: Srbislav Filipović | 17:54 Četvrtak, 21 07 2022

Razne su političke podele po ideologijama, ali kod nas posle Drugog svetskog rata, a i u toku njega, mnogo je laži, falsifikata i obmana. Sve se radilo samo sa jednim cilje, a to je potpuno uništenje svega srpskog, jer je to bilo ono najbolje i najnaprednije u ovom delu Evrope toga vremena. Kao falsifikatore naše istorije, trenutka u tadašnjem vremenu i glavnog proizvođača svih prevara označavam tadašnju boljševističku ''konjicu'' u Srbiju u duhu Komunističke partije.
Instruirana i podržavana sa svojim destruktivnim delovanjem na ovom prostoru imala je zadatak da Srbiju udalji od Zapada, od Evrope i od modernog dela sveta i da bude prva linija fronta za odbranu komunizma u Evropi. Tadašnji glavni borci za slobodnu Srbiju, Jugoslaviju i evropsku budućnost bili su vojnici regularne vojske Jugoslovenske vojske u otadžbini, koje ću u daljem tekstu zvati četnici.

Zadatak komunista bio je da četnike, kao jedinu legalnu vojnu silu, ogade narodu i označe kao glavne krivce za užasni građanski rat. Kako u to vreme nismo imali ono što danas nazivamo modernim načinima komunikacija i kako se nije tako lako dolazilo do pravih i istinitih vesti, prostor za poturanje laži je bio ogroman. To su boljševističke ekipe koristile baš onako kako treba. Paradoks je u toliko veći ako uzmemo u obzir da u Srbiji komunisti nisu bili u vojnom pogledu većina sve do 1943. ili čak do 1944.godine kad kreće potpuni preokret i slom vojske Draže Mihailovića.

Dakle, oni koji su prvi u porobljenoj Evropi ustali protiv Hitlera, oni koji su prvi oslobađali gradove i sela po Srbiji, oni koji su izvršili najveći broj diverzija, oni koji su spašavali savezničke pilote i čuvali živote Srba oni su na kraju poraženi u borbi sa ''oslobodiocima''. Samo ću za trenutak napraviti digresiju i ukazati na to da danas imamo u Srbiji one koji sebe predstavljaju kao četnike, pristalice Draže i njegovih ideja, kao velike Srbe, a ispod tog odela nose u srcu samo ljubav prema boljševizmu i Istoku. Njih srpstvo zanima toliko ako mogu na toj priči da ušićare neki deo biračkog dela, a neki imaju zadatak da svojim nakaradnim i prostačkim delovanjem nastave sa prikazivanjem četnika kao iz čuvenih filmova Veljka Bulajića.

Tu su Srbi prikazani kao manijaci, ludaci, kljači, zlikovci i psihopate. Svojim delovanjem neki od njih samo nastavljaju demonizaciju četnika uz skrivanje iza plašta podrške toj ideji. Mislim da deo javnosti koji to podržava nije ni svestan koliko je obmanut i izmanipulisan da veruje da su četnici rusofili i boljševici, da je Draža spas čekao od Staljina i razne druge budalaštine. Onda takvi pijani idu i pale po Beogradu, kliču medvedu sa Istoka, pozivaju na nasilje, prete ljudima, pa nije ni čudo što jedan deo mlađeg sveta stvara sliku da je to desnica i da je srpska desnica na Istoku, a ne na Zapadu. Mene ako bi neko svrstao u desnicu to bi mogla da bude samo ona desnica koja je zdrava, ali i ona koja Srbiju vidi u EU, u dobrim odnosima sa svojim susedima, koja ne gazi i nikoga ne ugrožava.

Čuvamo svoje i branimo svoje, ali ne nudimo narodu dostojanstveno gladovanje, nebeski život i ponosni nestanak. Ljudi kao ja nude napredak, modernizaciju, otvorenost društva da sagleda sebe i svoje greške, ali i da oprosti drugima. Ne da zaboravimo, nego da praštamo i živimo u miru. Mi u okruženju NATO pakta ne možemo da opstanemo ako nemamo najbolje moguće odnose sa tim delom sveta i blokom. Da sumiram ovaj deo tako što ću pozvati ljude na oprez kad se opredeljuju koga će podržavati i šta se zaista iza čega krije. Pravi srpski rodoljub ne mrzi nikoga, ne preti nikome, ne ponižava nikoga, ne nosi tuđi barjak, ali uz svoj srpski uvek ponosno istakne svoje tradicionalne prijatelje. Koliko se sećam i koliko smo naučili iz istorije srpska zastava se jedina od stranih zastava vijorila na Beloj kući. Ako to ne govori ništa, onda ne znam šta govori. A sa druge strane mnogo govori, na primer, Lisičiji potok i podatak koliko je tamo ubijenih Srba samo zato što se nisu povinovali boljševističkoj okupaciji Srbije.

Govori i Goli otok. Ali vrište i sva druga stratišta na kojima sa kojih je u nebo otišlo stotine hiljada najboljih i najviđenijih Srba. Mnogima se grob ni danas ne zna. To je jedna od naših tragedija i sramota koje i danas nosimo kao svoj beleg. Neki se time ponose. Mene je sramota toga. Kao što me je sramota da ni danas ne smemo da znamo mesto gde počiva srpski mučenik i vitez Draža Mihailović. Komplekna je ovo tema da može sve da stane u jedan tekst, pa ću zato na ovu temu pisati još. To je moja obaveza i prema mojim pradedovima.
Svi su se oni borili za našu slobodu, ali se nisu borili da Srbija ne bude Srbija, da Srbija okrene svoju zastavu, da je bande i bagra opljačkaju i da se te nepravde nikada ne isprave. Kod nekih se vidi želja da Srbija i danas u ovim novim svetskim sukobima stane na jednu stranu i odredi svoj put ka nebu, a da svoju živu decu liši života i baci ih u neizvesnost sa izvesnim šansama za dostajnstvenu bedu i dostojanstveno umiranje od gladi. To nije Srbija kako je zamišljam. Srbiji je mesto u Evropi, u najboljim odnosima sa svima koji joj žele dobro, u odnosima sa svima koji je ne poturaju da kao njihov glineni golub strada i ponosno nestane. Nema Srba sto miliona i nemamo pravo na luksuz da naša deca stradaju ni za koga. Zato, čuvajmo ovo malo dece što imamo da bi kasnije imao ko da piše i govori o ovom vremenu. Ako ne bude kolevki, već grobova i praznih kuća, onda smo džabe krečili.

Nastaviće se...