Radio uživo
"Vreme je samo neka senka sveta na pozadini večnosti" (Dž. K. Džerom)
Verujem da bi se, uslovno, mogle razdvojiti pet kategorija vremena. Najpre, ono prošlo, takozvano objektivno - vreme koje se opaža na zgradama, u parkovima, na ulicama, u knjigama, u bioskopima, u muzejima. I na ljudskim licima. No, "radi" i ono vreme u nama, subjektivno a minulo: ono koje se ogleda u selektivnim uspomenama svakog od nas. Dok živimo u sadašnjici koja nam neprestano izmiče. Postoje još dve grane vremena, i to onog budućeg: objektivno i subjektivno. O njima malo znamo, pri čemu nam je ovo potonje krajnje neizvesno u svakom pogledu.
U započetoj varljivoj, nepotpunoj, krajnje ličnoj akademskoj retrospektivi, ograničavam se na vreme od mog stupanja na Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu, polovinom 70. godina prošloga stoleća. I tô u prvom redu i u većini na one profesorske likove, najvećma ličnosti od integriteta s kojima sam imao studentski i profesionalni dodir - s nekima se i privatno družio - a koji više nisu među živima. Onako kao sam ih ja onomad video, a kakve ih, evo, "gledam" i sada. A smrt poravnava i ono što je (bilo) idilično u redovima najviše beogradske pravne škole - i ono što nije.
Tako, u prepunom amfiteatru II (popularnoj "dvojci") Beogradskog pravnog fakulteta, pre više od 45 godina, pamtim posebno jedno predavanje čuvenog profesora Borislava T. Blagojevića. Odjednom, on prekinu čas i obrati se, ujedno vragolasto a strogo: "Ja sam dobrostojeći čovek, slobodno odvedite koleginicu na kafu na moj račun". Znao sam da je prekor bio upućen meni koji sam u tom momentu zaneseno pričao sa izvesnom Jagodom iz Kaknja, živih očiju, kratke "čokoladirane" kose. Postidesmo se i zaćutasmo. Profesor nastavi, a ja ni do danas nisam zaboravio te njegove reči. Sva je prilika da su i one uticale na moj dalji studentski i profesionalni život.
Inače, pored legendarnog akademika Radomira Lukića, naročito je imponovala neodoljiva profesorska i ljudska privlačnost profesora Miroslava Pečujlića, njegova zanimljiva i živopisna predavanja iz Sociologije. Dakako, i ona profesora Vlade Milića. Pa zelene oči uz rezedo sako univerzitetskog džentlmena Vlajka Brajića, reskoga glasa i ponosnog stasa. Očaravao je mnoge koleginice sa studija iz moje generacije, a nekima od nas muških bio uzor. A odrešite i oštrumne reči drage profesorke pravne istorije, kasnije i dekanice, dame s merom i stilom, Ljubice Kandić, kao i autoritet i neprikosnoveno znanje Međunarodnog javnog prava njene koleginice, svetski poznate Smilje Avramov - davale su poseban obol Fakultetu. Neponovljivi behu i profesorka Jelena Danilović i svima omiljeni Miroslav Miša Petrović. I profesor Vladan Stanković (moj negdašnji komšija) - odmeren i razborit, pa često nasmejani Radomir Đurović, kao i, čas na distanci, čas opet krajnje predusretljivi Milan Pak - ostavili su svojevrstan univerzitetski pečat. Jako sam poštovao i voleo nadasve brižnog i rečitog profesora Dragomira Stojčevića kod koga sam polagao svoj prvi ispit, Rimsko pravo. U mislima se setno vezujem - pored ostalih - i za ozbiljnu, neretko majčinski nastrojenu Zagorku Jekić, vatrenog kozera Vladetu Stankovića (uzgred, i pesnika) - a sa eminentnim profesorima Jugoslavom Jugom Stankovićem i Oliverom Dikom Antićem igrah neretko i šah! - pomalo i za uvaženog Živomira Đorđevića, osetno više za originalnog i žovijalnog Živojina Žiku Aleksića. A možda i najviše razumevanja i lafovstva - pored mojih starijih koleginica i kolega sa Katedre za javno pravo - prefinjeno mudrog profesora Vojislava Simovića (koji mi je prvi objasnio šta znači "neustavnost ustava"), elegantne profesorke Ivanke Srnić, kao i staloženog Pavla Ristića i vredne, meni posebno naklonjene Zlate Đukić-Veljović - osetio sam kod vrhunskog stručnjaka Obrena Stankovića koji je predavao građansko pravo. On, kao i glasoviti profesori Slobodan Perović, besednik bez premca - značili su mi veoma ručkovi s njim kod "Amerikanca" u Krunskoj i "kod Krste" u Budvi, naročito - pa znameniti, pravdoljubivi Pavle Nikolić i globtroter Dragoljub Kavran - vatromet svetskih priča(ca) svuda gde smo bili zajedno - behu za mnoge od nas "musketari Fakulteta" u najviteškijem smislu, sjajne reputacije. Od onih kojih takođe više nema, izdvajam i profesore s krivične katedre - iskusnog i dobroćudnog Milana Milutinovića, vanserijskog višestrukog znalca nežnog izgleda, Miroslava Đorđevića - s brižljivo odabranim slikovitim primerima na predavanjima, te istinske zaljubljenike u profesorski poziv Dragoljuba Loleta Atanackovića - urezaše mi se njegove, nama studentima onomad postavljene sočne zavrzlame na vežbama. Nadalje - visokog, argumentovano kritičnog Ljubišu Lazarevića s kojim sam uspešno sarađivao u Saveznom pravnom savetu polovinom 90. godina. Ostaše na zidu fakultetske Sale za sednice, u društvu drugih preminulih, i slike profesora "zagonentnog osmeha", ljubaznog Dušana Jakovljevića, smirenog i plemenitog Mihajla Aćimovića, kao i simpatičnog profesora Pravne medicine Mihajla Baneta Lukića (prijatelja moga oca, lekara). Isto tako, sećam se i ozbiljnog Milana Despotovića hitrog koraka, pa Miodraga Trajkovića - ambasadora i ljudine uvek dobrog raspoloženja, vrlog i okretnog Vojina Dimitrijevića, šarmantne fakultetske vedete Radeta Stojanovića - proletoše prelepe večeri s njim i njegovom gitarom, juristički vrcavog i muzikalnog Obrada Stanojevića - obožavao je i često citirao Bernarda Šoa, zatim Aleksandra Vacića i Dragoslava Šoškića, njegovih šala. Takođe, od još mnogo drugih uglednih a pokojnih, čuvam u glavi večne bardove: temeljnog Dragoslava Jankovića, Andriju Gamsa, Jovana Đorđevića, Dragoljuba Dimitrijevića, svekoliko uspravnog Borivoja Poznića, Mihajla Jezdića, očinsku blagu figuru Vojislava Bakića, Velimira Vasića, polivalentno talentovanog, unekoliko i teatralnog Marka Mladenovića (plus, književnika!), nekako "sveštenički ozarenog" miroljubivog Mirka Mirkovića, akademika i autentičnog gospodina Ivana Maksimovića - prijatnog sagovornika pri povratku s Fakulteta u Profesorsku koloniju, te duboko mislećeg Stevana Vračara, Momira Milojevića - raskošne enciklopedije života, i Stevana Đorđevića, u mladosti neustrašivog i do konca života principijelnog. Evo, kao da su mi pred očima i Milica Zlatić, Zoran Antonijević, Vladimir Vlada Jovanović, Predrag Šulejić, britki Aleksandar Stojanović i boemski obdareni Aleksandar Aca Ivić. Kao i krhki, opsežno obavešten o privrednim temama - Branko Sablić, i unekoliko (za mene) tada tajanstvena Dobrila Ljubibratić.
Na Fakultetu radiše, pored ostalih, i prvoklasne lektorke, gospođa Desa Kurtović (engleski jezik) i lepršava, svakad pozitivno zračeća Nada Varničić-Donžon ("naša Francuskinja") - uz njenu svesrdnu pomoć pomno, sa žarom sređivah jedan zamršen obiman tekst dok su na Beograd 1999. godine padale bombe. A od onih približnih mojoj generaciji, ne zaboravljam(o) prevashodno prerano preminule cenjene nastavnike/ce i naučne poslenike/ce, meni najbliskiju - ljupku i pronicljivu Bobu Nedović, te iskričavog Gaša Kneževića, "neuhvatljivog" Milana Paunovića, beskrajno tananog Dušana Duleta Kitića, harizmatičnu Olgu Popović-Obradović, slojevitog Dimšu Perića (predavao je Crkveno pravo) i nešto starije - duhovitog i umnog Boru Šunderića, i tihog a izvanredno učenog - Miroslava Miku Miloševića. Nema više ni lucidnog Svetislava Taborošija, nadasve humanog Momčila Ristića, svestranog i energičnog Đorđa Lazina, kao ni specifičnog, marljivog istraživača, istoričara Miodraga Simića a ni opreznog i analitičnog psihologa (svojevremeno takođe člana šahovske ekipe Fakulteta) Milojka Stojanovića (predavahu obojica Opštenarodnu odbranu). Osobito topao, i prema studentima i prema kolegama, beše profesor Dragoš Jevtić - a imponovala je i, od njega osetno mlađa, mila koleginica Marinka Cetinić. Upokojila se nedavno, a njene otmene žurke u Tolstojevoj na Dedinju i oštroumne pravničke analize u vozu od Beograda do Užica (i nazad) svetle mi i danas neumanjenim sjajem. Najmlađi nas napusti, pre više godina, daroviti a nesrećni Vlada Stojiljković.
Na kraju krajeva, ponajviše sam zahvalan profesorskom triju klasične upravnopravne, "stare škole": dragocenom i suptilnom, svetski priznatom Nikoli Stjepanoviću; predobrom, nenametljivom Dragašu Denkoviću, skromnom čoveku bogate opšte i pravničke kulture - pominjanje njegovog imena u Parizu namah bi mi otvaralo pojedina velika akademska vrata. A na prvom mestu, mom naučnom idolu, briljantnom Pavlu Dimitrijeviću - jedinstvenom učitelju i mentoru sistemskog duha koji me je posle obaveznih "muštrajućih" konsultacija kod njega u Kozjačkoj na Senjaku vodio nekoliko puta na večeru u "Grafičar" (popularnu "Šibicu"), a bio sam mu gost i u letnjoj kući u Petrovcu na moru. Svi oni su, uz elitne, nešto mlađe profesore, Dragoljuba Kavrana - od njega nismo samo naučili sijaset toga o pravu i javnoj upravi, nego i o dostojanstvu i univerzitetskoj časti, i Ratka Markovića - nenadmašnog posvećenika knjizi, javnom pravu i istoriji - opredeljujuće obeležili (ne samo) moj akademski put.
Dakle, vreme se u našem snoviđenju, tokom prelistavanja onog proteklog dâ i "zaustaviti", čak magično i "okrenuti" prema nazad. Vreme (i) može, ali život - nikako. Određeni periodi, događaji i anegdote su, dok trajemo, negde duboko u nama. Pa katkad odjednom, kao ponornica možda izbiju (i) na površinu. Nakon ovog bona fide razasutog, tek malog isečka fakultetskih reminiscencija, siguran sam da će i mnogo šta drugo, asocijativno - u sećanjima mojih koleginica i kolega - isplivati i ostati podugo na videlu zainteresovanih. Kao spomenik dobrano prohujalom vremenu - u nama, s nama i pored nas.
"Vrijeme je majstorsko rešeto". (P.P. Njegoš)
