NEDRA ŽENSKA

Nedra devojke, žene, ta površina mekoće i pulsirajuće siline nisu ni sâme grudi njene,
Ona su dekolte bluze, haljine ili košulje koja ih pogledu može da pruži.
Otkrivajući ih, manje ili više.
Za njima se žudi, vekovima strasno besedi, sanjari, pomno piše.
I žestoko, izdaleka uzdiše.
Da, nedra su do nebesa magija veličanstvena, od prirode ljubomorno satkana,
Bela razapeta jedra, ne retko oku samo naziruća.
Duboka.
Ne, ona još nisu prsa, premda su negde tû, tik iznad njih, podno vrata,
Poniru dole.
Ona su predvorje grudi, njihov početak nevini,
Nemirni.
Nedra su postepeni nagib - gde ogrlica ili lančić počivaju smerno - kosina, dražesni put za ono telesno uzdrhtalo rajsko mesto.
Kojem, uz drhtavicu čula, daruju pokret, oblost, punoću i sjaj,
A i ljubav, često.
Ona su damsko bogatstvo koje za dodirom čezne
Da voljeno, negovano, čuvano bude,
Da se za njim nežno, no uz volju vlasnice samo, od odbranog tanano posegne.
Ona nasušnu sigurnost deci pružaju.
Na njima, širokim i toplim počiva malena glava,
Tamo, sećamo se setno, svako bezbrižno leži i spava.
Radost pruža ta jedinstvena, široka, našeg najranijeg detinjstva postelja,
Jedina - majčinska nedra.
Posebno kada se probudimo tako nejaki, maleni a ipak oka sjajnog,
Ka majci uprtog, vedrog,
Zahvalnog, čednog.
Opet, devojačka glatka nedra su zagonetka koja raste i plamti,
Bogatstvo koje se čežnjivo gleda,
Tajna na svetlosti i u mraku, u očima motrioca visinama koja stremi,
Raste.
I zanavek se pamti.
Ona odraslom muškarcu maštu razbukta i inspiraciju daju.
Kao sunce, svež vazduh i bistra voda,
Čak i kad mu je, kao na onoj Predićevoj slici, snaga na izdisaju.
Nedrima pristaje zlato, čipka i svila,
Boja snega, meda, mleka, prekrasna vanila.
Slično bedrima, u veselom kolu njima se polagano njiše, ponosno uzdignute glave igra.
Nedra su zaklon, sklonište, 
Zračeća dolina mirisna, biserna mila,
Platina neprocenjiva, neopisiva.
I svakad zavodljiva čigra.