Nešto je trulo tamo daleko

Badnje veče i Srpska Nova godina su bili otkrovenje za one Srbe koji su verovali da se sve nedaće i sva zla ovog sveta dešavaju samo u Srbiji i da je spas od svih nedaća i odgovor na sve probleme isključivo tamo daleko. Naime, početkom 2022. godine Novak Đoković se obreo u azilu za strance u Melburnu. Službenici Ministarstva za unutrašnje poslove federalne vlade nisu prihvatili da i pored odobrene vize i poziva Tenisa Australije, Novaka puste da uđe u Australiju.

Ovaj incident je naterao mnoge Srbe da se zainteresuju za tu daleku zemlju, koja je pre 20 godina postala moje nova zemlja, a koja je svim Srbima u Srbiji bila tamo daleko, previše daleko da bi se interesovali za bilo koji oblik saradnje sa njom. Zemlja kontinent, kengura, koala i ajkula na kome Novak svaki put, u nizu od nekoliko godina, osvoji grend slem Australian Open, ali i zemlja u kojoj je stacioniran Rio Tinto i naročito grana za eksploataciju litijuma i proizvodnju litijumskih baterija. Novak i Rio Tinto su nekako postali simboli dva daleka sveta, koji spajaju nas iz dijaspore koji smo "tamo daleko" potražili neki svoj novi život, ali se nikada nismo odrekli i onoga što u suštini jesmo i što sa sobom nosimo iz svoje otadžbine, Srbije.

Jedan moj dobar poznanik i kolega iz mog profesionalnog sveta mi je nedavno rekao: “Znaš, podsećaš me na lika iz jedna davne serije “Srećni ljudi” koji se pojavljuje u poslednjoj epizodi, povratnik iz Australije, koji miri oca, sa komšilukom, sa kojim se otac svađao tokom cele serije.” Tom jednom rečenicom je moj kolega sumirao ono što mi koji dođemo iz "tamo daleko" stalno radimo. Živeći daleko shvatamo koliko su naše komšijske sitne razmirice krajnje nebitne naspram velikih problema iz velikog sveta.

A gde se nalazi taj veliki svet? Rusija i NATO se nalaze u najvećoj krizi od hladnog rata, Rusija svoje trupe sa Dalekog istoka prebacuje u formacije na zapadnim granicama po prvi put od odbrane Moskve u Drugom svetskom ratu, Kina sve više testira protiv-vazdušnu odbranu Tajvana, Severna Koreja sve češće lansira rakete srednjeg dometa u orbitu, ne nazire se kraj pandemije KOVID-19 i pored sve većeg broja vakcinisanih i po nekoliko puta. Sa druge strane u Srbiji se spremaju izbori i opozicija koja pretenduje da bude alternativa vlasti diskutuje da li je bolji kandidat koji ima 3% ili 3,2% procenta u istraživanjima javnog mnjenja.

Neki novi klinci u Srbiji su rešili da im je važnija zdrava hrana, voda i vazduh od toga da li se opozicija pojavljuje u medijima 15 ili 20 minuta dnevno i da li na izbornim mestima ima 5 ili 15 kontrolora. Očito je da nove generacije u Srbiji traže suštinu i da ih forma ne zanima. Spremni su da blokiraju ulice, ležu pod automobile i trpe i udarce lokalnih batinaša, kako bi se izborili za kvalitet svog života. Za to vreme opozicione političke stranke su izgubile kontakt sa onim što ljude zanima i zaglavljene su u diskusiji koja je važna promociji njihovih ega, sujeta i narcisoidnosti. Niko od njih nema ni platformu zaštite životne sredine, niti tačno imaju pojma šta je to u stvari, dok ulice Srbije bruje od zahteva za zdravom životnom sredinom. Da ne spominjem odsustvo ideja i platformi za ono kako to oni vide Srbiju u narednih 10 do 20 godina. Sa druge strane vlast nema nikakav drugi izbor sem da popusti pod pritiskom masa koje na ulici jasno traže da im se sačuva pravo na zdrav život po cenu sporijeg ekonomskog razvoja.

Tamo daleko, brojevi pandemije su daleko iznad brojki u Srbiji, ali i ostalim zemljama Balkana. Australija je skinuta sa liste bezbednih zemalja za putnike u Evropu. Dnevno umire preko 100 ljudi, brojke registrovanih zaraženih su odavno premašile po 30 hiljada dnevno i politika epidemioloških mera koja je sprovođena već dve godine je doživela debakl. Ispostavilo se da je rezultat samo kupljeno vreme lokdaunima i zatvaranjem granica i ništa više. Čak ni stopa vakcinacije stanovništva od oko 90%, ni velika razuđenost stanovništva nisu doveli do poboljšanja epidemiološke slike.

Ono što jeste sigurno i što je vidljivo na svakom koraku je kolaps malih i srednjih preduzeća u sferi uslužnih delatnosti, a ekonomski rast se održava inflacijom, abnormalnim cenama nekretnina i velikim skokom cena resursa koji su glavni motor ekonomije. Bogati postaju još bogatiji, a malom i običnom čoveku ostaje da bude zaključan u dugovima koji su na istorijskom maksimumu od kada se isti meri. Upravo iz tog razloga od oktobra meseca 2021. u Srbiji su sve češći naslovi u medijima: “Srbi prodaju sve što imaju i vraćaju se iz Australije”, “Seoba Srba iz Australije u otadžbinu”, “Sve više ljudi pakuje kofere i vraća se iz Australije”. Ovo se uklapa u trend i zvanične statistike koji potvrđuje da se u periodu od oktobra 2020. do oktobra 2021. godine u Srbiju vratilo 92.300 građana.

Srbija polako postaje ono što je oduvek bio cilj nas koji smo se za modernu i snažnu Srbiju zalagali, a to je da Srbija bude svim Srbima u svetu isto što i Jevrejima Izrael. Mesto oslonca, okupljanja i mesto povratka. Naš Bastion. Otadžbina koja je moderna, razvijena i za čiji se boljitak vredi boriti. Mnogi od nas su otišli tamo daleko kako bismo ostvarili sebe, odmorili se od borbi koje smo ovde vodili, naučili nešto novo, prihvatili velike izazove koje u Srbiji nismo mogli da nađemo, dotaknemo nebo na novoj visini. Sada je vreme da krenemo na put nazad i sa sobom donesemo ono što smo tamo pronašli, naučili, ostvarili kao ljudi, profesionalci i građani sveta. 

Nedavna sudbina i iskustvo Novaka Đokovića u Melburnu su samo najbolja ilustracija puno toga što je trulo tamo daleko, ne samo u Australiji nego i šire. Da nije tako, ne bi ni pandemija jednog virusa oborila sve javno deklarisane vrednosti savremene civilizacije, od evropske solidarnosti do jedinstvenog odgovora sveta na ovakav jedan izazov. Trulo je odavno, još od 2008. godine, i mnogi od nas koji smo to videli živeći napolju nismo se rešili u masovni povratak nazad naprasno. Srbija je rasla i razvijala se od 2000. godine, problemi zbog kojih smo odlazili su prestali da postoje, a ovakva krizna vremena zahtevaju da svi mi damo svoj doprinos da naš Bastion opstane.

Izazova će biti puno, Rusija i NATO se nalaze u onome što se zove “meksički gotovs”, Kina i Amerika su na putu gomilanja pomorskih armada, a mi moramo da upregnemo sav svoj kapital znanja, da ne budemo ponovo moneta za potkusurivanje velikih, i izvučemo bar jednu generaciju da ne bude na putu za rovove i grobove. Da jednom i nas nešto zaobiđe.