OPRAŠTANJE

Priznati ne znači i oprostiti, 
Priznanje obično kajanje umanjeno samo donosi, možda neko olakšanje, 
Eventualno otrežnjenje, nipošto iskupljenje.
A ima onih koji vele da nije dovoljno priznati,
Da treba pokušati, posebno sebi, i oprostiti,
Koliko god tô bilo zametno (u)činiti.
(No, nemamo pravo ni sebe ni druge od počinjenih društvenih zala i odgovornosti osloboditi.) 
Najposle, ne verujem u bilo kakvo praštanje sebi, 
Jer bilo bi površno, neiskreno, lažno. 
Da li bi nas osokolio, takav oproštaj licemerni, za greške nove od kojih ćemo opet sebe 
docnije tobože abolirati, amnestirati? 
I dokle? 
Ne - samo Bog, šta god da je on, ma nek je i na trenutke u nama - može nas odučiti od budućih nedela,
I jedino nam nebo, beskrajno prostrano i daleko, može ranija nepočinstva
učiniti shvatljivijim, podnošljivijim, 
Čak i oprostivim, ne i oproštenim. 
Ali tô ih neće u nama nipošto obrisati, u zaborav pretvoriti. 
S druge strane, možda smo u stanju da tuđe slabosti i loše radnje donekle razumemo,
Da se nekorisne ljutnje okanemo,  
Da bar ljudima nekim za rđave poteze ipak opravdanje nađemo. 
Da ih - isključivo spram nas ne i drugih - od krivice i ružne savesti oslobodimo.
A ništa zauzvrat da ne tražimo.
Da se kletvama i osvetama odlučno odupremo. 
Da sramotu pojedinih s naporom ogromnim na stranu  plemenito ostavimo. 
Pa da tim ljudima pometenim 
U svoje ime solidarno kroz prste progledamo. 
Pa tako očišćeni od misli poganih, 
Koliko možemo u miru zajedno počnemo, makar od sutra iole moralno da živimo. 
Ili da pogruženi i prokaženi - i oni i mi, ovakvi, nikakvi nastavimo da obeleženi trajemo.