Pojas i put kao "SVILEN GAJTAN" za zemlje u razvoju

Kolumne Autor: Dr Ilija Životić | 12:27 Nedelja, 10 07 2022

Prethodnih 72 časa bila su kobna za Šri Lanku, državu poznatu turistima širom sveta ali i stručnjacima za bezbednost i ratne zločine koji  su se bavili proučavanjem jedne od najsurovijih terorističkih i gerilskih organizacija koje istorija pamti, Tamilskih Tigrova. Osim njima Šri Lanka je bila i još uvek je meta istraživača koji se bave tematikom pranja novca,visokom korupcijom i kriminalom belih okovratnika ali i geopolitičkih igara Kine pre svega. 

Prve velike investicije Kina je realizovala u ovoj državi nakon što je 2005 godine na vlast došao Mahinde Radžapaske. Kao i svaki vladar njegovog tipa umesto kvalitetnih poteza vukao je populističko despotske, karakteristične za njegove nove sponzore iz Pekinga. Cenu megalomanskih, neisplativih projekata plaćali su i onako siromašni građani i privreda. Nicali su nepotrebni i preskupi aerodromi, luke ali i megalomanski projekat karakterističan za prebogate Arapske države u vidu Kolombo Port Sitija , grada koji je po njemu trebalo da preporodi Šri Lanku. Cena 15 milijardi dolara! Osim toga Kina je dala zajam i za Matala aerodrom od 150 miliona dolara ali su troškovi narasli na gotovo 200, pri čemu aerodrom godinama nema letove već služi kao rezervni. Razlog, nikada nije urađen biznis plan niti procena rizika. Aerodrom se nalazi na ruti ptica selica i nekoliko desetina aviona je u prvim mesecima upotrebe bilo oštećeno upravo jatima ptica koje migriraju usled čega su kompanije otkazale letove.

Kina tu nije stala. Dala je i kredit od 2 milijarde dolara za izgradnju luke ali i stadiona za kriket u rodnom mestu Radžapaske pri čemu broj sedišta na stadionu je veći od broja stanovnika u tom mestu ! Za vreme njegovog mandata Šri Lanka je od Kine pozajmila novac i za mega elektranu u vrednosti 1,5 milijardi dolara. Kvalitet izgradnje je takav da su restrikcije ubrzo po puštanju u rad ponovo uvedene jer kvarovi konstantno uzrokuju nestašice. 

Sveukupno od 2005 do 2015 godine Šri Lanka se zadužila gotovo 15 milijardi dolara kod Kine koja je finansirala 70 procenata svih infrastrukturnih projekata što je uticalo da spoljnji dug iznosi čak 79,3 procenta BDP. Dolaskom nove administracije dug prema Kini se uvećao za kredit uzet za izgradnju auto puta u iznosu od milijardu dolara. 

Iako dug prema Kini ne prelazi 20 procenata ukupnih dugova Šri Lanke ovi dugovi su ono što je ovu državu dovelo na rub propasti. Naime krediti uzeti za megalomanske (neisplative) projekte su bili takvi da su njima u stvari finansirane kineske kompanije koje su bili glavni izvođači radova, sa svojom radnom snagom i tehnologijom čime je Šri Lanka ostala bez mogućnosti da sprovođenjem tih projekata zaposli svoje radnike koji bi plate ponovo kroz potrošnju vratili u budžet, ostala je uskraćena za poreze i doprinose, porez na dobit itd.

Šri Lanka je ostala uskraćena i za mogućnost tehničkog i tehnološkog usavršavanja kroz izgradnju ovih projekata naravno jer ovakvi mega projekti prouzrokuju iznalaženja novih tehnika i načina izvođenja radova na terenu. Ako tome dodamo i enormno visoke kamate koje je Kina odredila za ove kredite a koje su nekoliko puta veće od tržišnih tj. 6,3 procenta jasno je ko je ovoj državi pod plaštom projekta Pojas i Put u stvari obmotao svilen gajtan i doveo je na rub propasti kako bi je preko sledeće vlade klasično zahvaljujući dužničkom ropstvu totalno stavio pod kontrolu i praktično postao njen vlasnik jer usled nemogućnosti vraćanja kredita prouzrokovanih bankrotom Šri Lanke, Kina postaje vlasnik svega što je izgradila, aerodroma, luka, autoputeva, elektrane koja isporučuje 75 procenata ukupno potrebne energije pa i famoznog terena za kriket. Uz napomenu da ni jedna od ovih investicija nije bila ekonomski opravdana, odnosno ni jedna od njih nikada nije isplatila samu sebe već sve vreme zahtevaju dodatna sredstva iz budžeta za funkcionisanje čime se država dodatno opterećuje. 

Da takav scenario nije daleko od Istine potvrđuje slučaj Laosa i izgradnje železnice koju je finansirala takođe Kineska banka a koju pozajmicu Laos nije mogao da vrati pa je pod pretnjom državnog bankrota Kini ustupio deo svoje elektro mreže i tako izbegao bankrot ali izgubio deo suvereniteta. U sličnom položaju bila je i Crna Gora koja se kod Kine zadužila milijardu dolara za izgradnju autoputa (pri čemu je kao i u drugim kineskim projektima došlo do probijanja rokova) čime je Kina postala vlasnik četvrtine ukupnog duga CG ali je imala sreću da je članica NATO i kandidat za ulazak u EU pa joj je pružena pomoć od konzorcijuma američkih i evropskih banaka. 

Kenija je u sličnoj situaciji zbog novca pozajmljenog pod sličnim uslovima za razvoj železnice, Džibuti je morao da ustupi deo teritorije za Kinesku vojnu bazu, Ekvador pod pritiskom nepovoljnih kredita je Kini ustupio 80 procenata izvoza svoje nafte dok se dug ne otplati, Zambija je prepustila veliki broj medija kineskim investitorima, ugroženo je vlasništvo nad aerodromom i energetskom kompanijom takođe. 

Iz navedenog se vidi da Kina obilato koristi sredstva Kineskih banaka , oko 85 milijardi dolara godišnje kako bi finansirala različite projekte u državama koje smatra od interesa, naročito u onima koje se nalaze u zoni projekta Pojas i Put pri čemu svesno finansira neisplative projekte kako bi države dovela u situaciju dužničkog ropstva i na taj način kroz naplatu garancija u vidu imovine najčešće u energetskom sektoru ili ključnim infrastrukturalnim objektima kao što su luke i aerodromi, praktično postala njihov vlasnik.

Nedokazane tvrdnje da se takvi aranžmani sklapaju paralelno i zahvaljujući korumpiranju najviših zvaničnika deluju opominjujuće i zahtevaju višedimenzionalnu i multidisciplinarnu javnu raspravu pre ulaska u slične aranžmane u svakoj iole ozbiljnoj državi koja drži do svog suvereniteta.