(PRO)PADANJE - iz neobjavljene pesničke zbirke "U dodiru vremena" 

Mislimo da se sve odvija po nekom redu, U zamišljenom nizu. 
Ali nije baš tako, biće da je to samo slutnja u glavi, u zamućenim očima, 
U prolazu. 
Jer život je nelogičan, samo mu je kraj mistično priličan, a to znači tragičan. 
Nepobitan. 
A mi hoćemo sled i sklad, stremimo smislu i sreći koje nema, neće nikada doći. 
Ipak je čekamo povazdan. 
Tmuran je i sebičan, dvoličan onaj koji nam se možda čini sjaktav, taličan,
Doličan. 
Pritom je svaki čovek majušan, u suštini naivan. 
Opet, s druge strane - do bola običan,
Neizlečivo bolestan. 
Spram sveta i događaja često tragikomično ravnodušan. 
U stvari nemoćan,
Pohaban, crvotočan. 
Otiče tako dan po dan sumoran. 
U tobožnji raj ili uronjen u tamni bezdan, 
Raskrinkan. 
Crnilom brižljivo upakovan. 
A put ka smrti naoko upeglan, utaban, ravan, zapravo kaljav, izbrazdan. 
Trnjem, gubicima i promašajima mahom poprskan.
Tek s nešto sunca, teturav, kišno oblačan. 
Retko kratkotrajnim zadovoljstvima ispresecan. 
I evo me koračam polako, p(r)omešan svim i svačim, 
Nestabilan, traljav, mamuran, 
Dalek, pretežak, nepojaman. 
Napušten,
Konačan. 
U meni spava ocvali divlji jorgovan. 
Talasav, tršav, mlitav, bezbojan. 
Uzrujan sam, neutešan, katkad rasplakan. 
Vremešan i raspojasan. 
Neuredan,
Razmekšan. 
Lažno polaskan, pogrešno sanjan, Kobajagi bujan i od onog površno dobrog naopako sačuvan. 
Tešim se, umišljam - za neke sam još mirisan, senzualan, 
Šarmantan, želje/an, kao od mora slan. 
Od ljubavi nepostojeće satkan,
No, onda na krivini naiđe onaj poslednji vapaj, oštri blesak, 
Zaokret ka dubini, ropac prema tlu, strelovit, prav, 
Spasonosan od daljih zemaljskih zala i muka. 
Nepovratan.