Foto: srbislav filipović

Realizam ili fatalizam

Kolumne Autor: Srbislav Filipović | 22:30 Ponedeljak, 20 06 2022 Foto: srbislav filipović

U komunističkoj Jugoslaviji su svi ponosno isticali svoju nacionalnu pripadnost. Samo je Srbima to bilo zabranjeno, jer se srpstvo u to vreme predstavljalo kao nešto nazadno, šovinističko i primitivno. I tako su generacije vaspitavane i stasavale.

Decenijama su naše bake, deke i roditelji živeli u gnusnim lažima i intrigama komunističke propagande. Svih tih decenija nije smelo da se kaže da je Jugoslovenska vojska u otadžbini prva pokrenula ustanak u okupiranoj Evropi 1941.godine. Ovim nikako ne sporim doprinos koji je dao partizanski pokret i ne želim da ulazim u tu vrstu rasprava, već želim da na objektivan način prikažem koliko nam je dugo falilo da se osetimo ponosni što smo Srbi i da nemamo čega da se stidimo.

Žrtva propagande je tek skoro podigla glavu i počela sa ponosom da ističe da je Srbin i da kao Srbin nije nikome pretnja i da nikoga time ne ugoržava.  Dolaskom na vlast boljševičkih revolucionara i ustaša evoluiranih u komuniste otpočelo je zatiranje svega što je srpsko i istinski evropejsko u Srbiji, da bi i kasnija desnica bila, ništa drugo, do nastavak tog istog puta samo presvučenog u novi dres i bez ikakvih sadržajnih promena. Ni ovde nisam neko ko generalizuje, već mislim najviše na one koji su bili glavnokomadujući kadar i ideolozi tog uništavanja svega srpskog i evropskog u Srbiji. Nema dileme da su baš oni ubeđivali i ubedili većinu Srba da nisu Srbi i da su pripadnici regularne vojske Draže Mihailovića retrogradne i zločinačke snage, pa je to sve decenijama dovelo i do stanja svesti u kojem jedan deo društva veruje u apsolutne istorijske falsifikate.

Tako i danas ono što sebe naziva desnicom i nacionalistima nema nikakve veze sa iskonskim i pravim srpstvom, jer pravo srpstvo nije u svađi sa svojom evropskom porodicom i ne traži na drugim stranama sebe. Mogu dete ubediti da su mu roditelji bili loši, ali ne mogu se izbrisati činjenice i sprečiti da dete svojom radoznalošću dođe do saznanja istine ko je, odakle je i kakvi su mu roditelji. Svedočanstva o istini uvek postoje, ali ih je sa protekom vremena teže pronaći od tereta laži kojom su zakopani i sakriveni od očiju onih koji za istinom vape.

Srpski narod je poslednjih sedam decenija spuštao glavu i došao dotle da mu neki kače i oreol genocidnog za nešto sa čime kao narod nemamo nikakve veze. Bio je strašan rat devedesetih godina. Mnogi su tragično postali žrtve užasnih i strašnih zločina, ali je jedino naš narod bio taj koji je pokazao svoju spremnost da pojedinci odgovaraju. Za druge se to ne može reći. Drugi su svoj krvavi pir nastavili. I u tome im odavde pomažu lažni evropejci, ali i falš desnica.

Svako na svoj način lažira svoju ulogu. A istina je da nisi za Evropu ako nisi pravi Srbin i nisi Srbin ako misliš da Srbiji nije mesto u Evropi. To jedno bez drugog ne može. Evropa nije celina bez nas, a mi bez Evrope ne možemo opstati.

Ako sad realno, kroz ovaj kratak osvrt na naše nacionalno pitanje, pogledamo sadašnje stanje stvari možemo imati malo jasniji sliku sveta u kome živimo, naše realnosti i naše budućnosti. Nisam sklon da sebi pridajem ulogu nekog vizionara, ali verujem da sam u ovom tekstu kroz kratak pregled nekih činjenica pokazao da imamo i političke realiste i one koji su spremni da pogledaju istini u oči i sebi priznaju ko su i šta su.
Ovaj tekst ima svrhu ako onaj ko ga čita zastane i razmisli. Ako ne, onda ću morati da napišem i drugi deo. Samo bojim se da nas to gubljenje vremena ne košta previše. Da li imamo vremena za nove zablude ili ćemo konačno postati politički realisti i prestati da budemo sopstveni fatalisti!? Vaš odgovor je?