Sa verom u Boga, za Tita i partiju, krst časni i Natalijinu ramondu

Uoči Dana primirja, u kome smo se sećali junaka koji su ratovali, ginuli, branili i osvajali ali pri tome nisu pobili, raselili, spalili tuđa sela i gradove nego su dočekivani cvećem i radosnicama, neki među nama pokrenuše temu za i protiv jednog skorašnjeg generala i njegove sveže slike na zidu.

Nije taj vojskovođa kriv što je bio u ratu, niti što je čuvao svoje, kriv je što je prekršio usvojene konvencije o ratovanju, kriv je što nije kažnjavao nijednog svog potčinjenog koji je prekršio pravila ratovanja, kriv je, konačno, što se i danas delimo i što na nas svet gleda kao na divljake sa Balkana. I kao što je on do kraja ostao samo partijski vojnik nestale partije koji je neprirodno spojio svoju kumrovačku obuku sa krstom časnim i sa Natalijinom ramondom tako i ljudi oko nas spajaju nespojive stvari.

Zato njegovi sledbenici osuđuju genocid nad "našima" time pravdajući i generala i njegovu vojsku za ono zlo koje je počinjeno nad "njihovima". Zato poštovaoci osuđenog generala ne prihvataju osudu iz Haga jer taj sud i velikaše ovoga sveta smatraju fašistima. Zato je njima fašizam prihvatljiv ako plemenski služi odbrani od tuđeg plemena.

I zato mi današnji, i oni za i oni protiv generala, nemamo mnogo veze sa onima kojih se sećamo. Sve je izmešano i sve zavisi samo od toga da li smo "naši" ili "njihovi".

"Mani se, čiča, ja sam svoj" - iskreno, sve više mi prija ovaj Balaševićev stih.