SUSTIŽU ME. .

Sustižu me dani koji to zapravo nisu, tmini bez sna nalikuju oni,
A noći moje prazne su, neme, sve duže, mračnije, gluve.
Sustižu me vetrovi oštri i kiše hladne,
Mutna nebesa bez sunca i zvezda,
Po njima uzburkane uspomene požutele plove.
Sustiže me život da bi se u pusto ništavilo uskoro pretvorio,
U početak večnosti, nerado je slutim,
U vreme bez imena, u godine bez kraja koje ne umeju čak ni da bole.

Sustižu me ipak i neke nade, vera i plamičci ljubavi nove a stare, baš one najveće, sačuvane duboko, neprekinute, tople.
Ona to odavno zna, rezume i srcem oseća celim
Da je moje more zlatno, cveće duginih boja, zrelo klasje,
Potok planinski bistri,
Muza radosti i zimzelene sreće.
Dok ruke nežne njene snagu mi i bez dodira daju, i u mašti grle,
I, možda, bar na trenutke, pomalo me žele i potajno vole.