Radio uživo
Na uglu Molerove i Kičevske dvoje mladih su zagrljeni poljupce u senci razmenjivali,
Na obodu jedne kapije,
Prolazio sam ka stanu tuda uobičajeno
Pogledom ih samo okrznuo
Uz odobravanje i simpatije.
U ovom vremenu nasilja i tragedija
Ima za ljubav šanse ipak, u sebi rekoh,
Dobro je.
Malo dalje prema Četrnaestoj gimnaziji neki su se srednjoškolci za ruke držali, veselo trčkarali,
I ne hajući za svet oko sebe, prisno ćućorili.
Dah i duh mladosti isprepletene u sebi nosili,
Pozitivnu energiju i naklonost širili.
A u jednom kafiću, kraj prozora dvoje već zrelih ljudi su sedeli,
Naginjući se međusobno, sva je prilika poverljivo i o nečem važnom uz osmehe razgovarali,
Izgleda da je i tû bilo izvesnih emocija, energije, čak i one veličanstvene hemije.
Nije se moglo znati u kakvom su odnosu bili,
No, suptilnosti im, primetih, nije nedostajalo,
Ma, šta se tô mene tiče, pomislih,
Možda je posredi ljubav, a možda i nije.
Tada kod kafane Kalenić sretoh s troje dece brižne roditelje,
Pomolih se tiho za njihovu sreću da potraje,
Da im se snovi i planovi ostvare,
Da ih sunce radosti i sloge i dalje greje.
A onda u Nevesinjskoj skoro da mi se oči ovlažiše,
Postariji par mi polagano u susret dolaziše.
On je nju, teško hodajući, pod ruku držao,
Ona je, učini mi se, uporno ga bodreći oslonac u svakom pogledu mu bila.
I u poznoj dobi elegantna, neku blagost je na licu imala.
Pa tako naiđe, raširi se suton Beogradom tog vetrovitog majskog dana.
Bližilo se leto, školski raspust, godišnji odmori, za mnoge i putovanja.
Neka nova, verujem bezbrižnija, svetlija svitanja.
U korist razuma, a za mir i ljubav, umesto mržnje i bola,
U nama mnogima, možda i naivnima, žive svekolika nadanja.
