(Z)ajedno

Od 24. februara nakon ruske agresije na Ukrajinu održavaju se raznorazni međunarodni susreti. Sa jedne strane imamo G7, NATO, Ujedinjene Nacije, Evropsku Uniju na kojima Rusija ili nije pozvana, ili je marginalizovana. Ruski ambasadori više nisu adekvatni sagovornici, baš kao i njihov predsednik Putin. Na samitu G20 u Indoneziji niko nije hteo da bude viđen sa Sergejem Lavrovim. 

Uporedo sa tim organizuju se predstave koje za cilj imaju da pokažu međunarodnu uključenost Rusije. Jedna od tih predstava je i Šangajska organizacija za saradnju. Na ovom događaju u sred Uzbekistana okupili su se azijski despoti, svako iz svog razloga. Svako bi od ničega da napravi po nešto. Dok se kunu u „bratstvo i novi svet“ Putin i Si Ping jedan drugom premeravaju rep. Posle 1000 dana, koronom koja još uvek besni celom Kinom, Si Ping preuzima ruske asete jednog po jednog. Istovremeno Tajip Erdogan obilazi svoju „tursku izgubljenu braću“, dok Putin pokušava da bude za potrebe kamere druželjubiv i uključiv.

U korak sa opravdanim izolovanjem Rusije, propaganda je pojačavala intenzitet i poslednje ruske karte, energetike. Vreme odmiče planovi se usvajaju, ali nikome ne pada na pamet da zbog ruskih energenata trguje ukrajinskim životima. Ruku na srce ni Rusiji ne bi odgovaralo da ta trgovina energentima prestane. Ipak, 80% ruskog izvoza nafte i gasa odlazi na Evropu.  U skladu sa svojom strategijom logikom diplomatskog cinizma, obmanjivanja i dezinformisanja prvo su krenule pretnje da će Rusija obustaviti isporuku energenata, ukoliko se svi ne povinuju i ne prepuste joj Ukrajince na milost i nemilost, poput Buče i Izjuma. Na ove ruske pretnje niko se nije odazvao. Oružje i oprema bez izuzetka stižu do Ukrajine. Pretnje da će se gađati kolone oružja nikog nisu obeshrabrile. Ni jedna država koja šalje oružje Ukrajini nije doživela čak ni izmenu postojećih energetskih ugovora sa Rusijom. Istovremeno Putin nastoji da „spasi šta se spasti može“. To u praksi je vrlo izraženo na primeru Srbije. Kada nam najviši državni zvaničnici saopštavaju da bi u slučaju uvođenja sankcija Rusiji Srbija plaćala desetostruko veću cenu gasa. U prevodu ovo znači da ono što ne važi za druge, važi za „braću“ Srbe. Kada gledamo natpise po ulicama Beograda na kojima Gasprom šalje poruku „Zajedno“, moramo da se zapitamo zajdeno u čemu i sa kim?  Da li je ruski svet srpski svet? Da li je izolacija Rusije izolacija i Srbije? Da li je Srbiji mesto sa takvim partnerom, pa bar i ovako neutralno? 

Na sva ova pitanja nude se jasni odgovori i teška rešenja. Danas kada Putin kao osnovac sedi za stolom na marginama sastanka Šangajske organizacije za saradnju očigledno je šta ostatak društva misli o njemu. A ostatak su Erdogan i centralno azijski diktatori koji bolje od drugih osećaju „krv“. 

Od druge svetske sile, Rusija je spala na prvog svetskog prosjaka. Koji ide uokolo od Severne Koreje, Irana do NR Kine. 

Da se mi vratimo na ovu poruku koja se obmanjujuće prezentuje građanima Srbije, a ona glasi „(Z)ajedno“. Da li to znači da treba (z)ajedno da se ubijamo ko Kirgizi i Tadžici, koji su u istom odbrambenom savezu ODKB-u, tkz. ruskom NATO-u. Po Članu 4. tog  Ugovora napad na jednu članicu znači napad i na sve ostale. A oni se tuku i ubijaju između sebe. Ili kada nam poručuju (Z)ajedno misle na zlu sudbinu Jermenije koju granatira susedni Azerbejdžan, i to ne jednom u zadnjih 30 godina. Dok Jermeni ginu, Putin i Alijev prave prećutne dogovore u predvečerje napada na Ukrajinu. I u ovom slučaju ne važi član 4. ruskog „NATO-a“. Ugovor ODKB-a važi samo kada je u funkciji legalizovanja ruskog vojnog prisustva, odnosno tihe okupacije. Kada treba zaseniti one koji su bežali sa časova istorije, sklone divljenju vojsci koja više liči na kaznenu ekspediciju nego na savremenu armiju. A što svakog dana vidimo na ukrajinskom frontu. Ruska vojska koju mnogi prizivaju u Srbiji u rasulu beži pred ukrajinskim oslobodiocima, a (Z)a sobom ostavlja neobeležene grobove. 

Kada nam poručuju (Z)ajedno da li nas prizivaju u nacionalnu katastrofu ravnu devedestim godinama. Kada je Srbija izgubila sve, a Rusija dobila 10 godina predaha od hladnoratovskog poraza. U čemu oni žele da ih Srbija prati kada govore da smo „isti narod, ista prodica“. Mi nismo isti narod i nemamo ništa zajedničko sa njima. Koristiće nas koliko koriste i sve druge narode za svoje interese. Lažne poruke i obmane ruski trabanti istovetno emituju i u jednoj Francuskoj i u jednoj Srbiji. Isti obmanjujući sadržaji cirkulišu ruskim desničarskim podzemljima. Ukoliko izbiju na mejnstrim površinu u stanju su da zagade, obogalje, parališu i podele društvo. Da braću i sestre gurnu jedne na druge, i uvek imaju radikalne fanatike koji su svoje diplome i zvanja (z)amenili za otvoreno obmanjivanje. Onako nesvesni koliku štetu prave sopstvenoj zemlji.

Proces radikalizacije građana Srbije odvija se svakodnevno. Vesti i(z) paralelnog univerzuma namenje trećesvetskim bespućima prenose se kao opšte istine, a intelektualna i akademska elita dobrim delom lojalno brani bezumlje. 

Verujem da Srbija neće (z)ajedno sa neželjenim i samoproglašenim „bratom“. Taj neželjeni „brat“ je sam ra(z)valio evropsku bezbednost i čeka račun da plati štetu. Svi koji se budu zatekli u tom društvu rizikuju mnogo. A to mnogo je hladna zima, besposlica, izolacija i ekonomska stagnacija. Srbija je glasala ponovo u OUN suprotno volji Rusije, da bi odmah dobila opomenu u vidu „podrške“ u kosovskim pregovorima. 

Dakle već sada je jasno da (z)ajedno nećemo, hajmo to i da glasnije kažemo!