Radio uživo
Sinoć je u punoj sali Kolarčeve zadužbine predstavljena autobiografska knjiga Vuka Draškovića - "Ožiljci života".
O knjizi su pored autora govorili pisac Svetislav Basara, književni kritičar Gojko Tešić i novinar Zoran Panović, dok je odlomke iz knjige čitao glumac Milan Caci Mihailović.
Mnogobrojni ljubitelji književnog rada Vuka Draškovića, kao i njegovi dugogodišnji politički saborci iskoristili su ovu priliku i za razgovor sa proslavljenim autorom kao i da na svojim primercima nove knjige dobiju ličnu posvetu.
Gojko Tešić je knjigu „Ožiljci života“ video kao „bogato komponovan tekst koji nas uvlači u svojevrsnu stvaralačku deltu“ i dodao da „ide u red najhrabrijih i u nekim segmentima i najopasnijih knjiga koje pozivaju na dijalog, i to na dijalog koji će prerasti u kavgu jer je dijalog nemoguć i nesvojstven našem vremenu i dobu.“ On je istakao da je Vuk „u svakom govoru, usmenom ili pisanom, pre svega pisac, što je vidljivo i u ovoj autobiografiji, koja je u nekim segmentima i memoarska knjiga. U njoj nalazimo zapise koji podsećaju na dnevničke, a posebno skrećem pažnju na kratki esej o smrti. Ima u ’Ožiljcima života’ mnogo toga i anegdotskog, naročito u prvom delu povratka u dane ranog detinjstva, školovanja, studentskih i raznih novinarskih avantura.“
Basara je znatno ranije bio upućen da se knjiga sprema: „Nisam očekivao da će biti ovako majstorski napisana i umetnički istinita. Da bi se to postiglo, čovek ne sme biti lažov, što Vuk svakako nije, i to je jedan od glavnih razloga što je u politici prošao kao ’bos po trnju’ i jedva izvukao živu glavu. Sreća je što je propao u politici jer se izdigao iz ove beogradske ’kaljuge’ i sačuvao čist obraz. Ova knjiga treba da pomogne u redefinisanju Vuka Draškovića i u istoriji književnosti i u političkom segmentu.“
Panović je na početku svog izlaganja istakao da iz knjiga Vuka Draškovića može da se nauči kako se piše srpski jezik: „Vuk je na književnički pošten način napisao memoare. Neko drugi sa ovakvom biografijom napisao bi 1.200 stranica. Da ne znamo da se sve to desilo, ovu knjigu bismo čitali kao uzbudljiv triler koji nije lako smisliti.“
Većinu događaja iz novije istorije koji se pominju u ovoj knjizi Zoran Panović je pratio kao novinar: „Pouzdano mogu da kažem, gledajući i druge izvore, da Vuk Drašković ne laže u ovoj knjizi, a prisutna je i jedna vrsta pokajanja, odnosno samokritike, što je pokazatelj intelektualne hrabrosti.“
„Knjigu sam napisao za stotine hiljada ljudi koji su išli za mnom“, počeo je svoje izlaganje Vuk Drašković i dodao da nije lako pričati posle napisanog.
Autor je izjavio da u ovoj knjizi zapravo svedoči o onim neizbrisivm trenucima njegovog života, uglavnom obeleženih nesrećom, zlom, a pamćenje zla je nešto najbolnije. Teže je pamtiti zlo, nego od njega postradati.
- Naravno, da je u mom životu bilo i sreće, i toga se sećam, ali sećanje na sreću nije sreća, a sećanje na bol je uvek bol, rekao je Vuk Drašković.
Posle promocije Vuk Drašković je više od sat vremena potpisivao knjige čitaocima.
