Radio uživo
Zar i Ti ne čezneš katkad za nekim bićem dragim,
Možda i za mnom, onakvim kakav sam nekada Tebi bio,
Za nežnošću vrelom,
Za našom pomešanom kosom,
Za rukama čulnim, mekim u noćima kratkim, vedrim?
Za dugim poljupcima iz duše,
Za tišinom koja ljubav znači,
Koja se ne meri vremenom, ni silom, nego ustreptalošću,
I prožimanjem, vezanošću svilom.
Zar se i Tebi ne šeta telom uz telo pripijeni, sâmi, vijugavom stazom kraj zeleno sive reke,
Zar ne čezneš za istinom, poverenjem,
Za otvorenošću i razgovorom o svemu lepom,
(A o čemu bi pa mi, i onda i sada drugom?)
Zar Ti se ne čini da Te noću povremeno zvezde blistave opet pohode, zovu,
I da Ti bledi nasmejani mesec bajke zanosne plete,
Prepune meda i cveća, somota i jedva pritajene sete.
Ta fina slova i reči izvajane, nervoze lišene i svakodnevnih muka,
Bez straha od prolaznosti, bolesti, od rđavih ljudi,
S radošću i nadom, a bez nailazećeg zloslutnog huka.
Zar ne zapitaš se gde je otišlo onoliko sreće i pustih verovanja naših,
Da li samo u ponor, u snove, ili i u prostor, u minulo vreme,
U papirnate uspomene?
I kuda su nestale Crnjanskog crvene trešnje pesnikovog zavičaja,
Baš kao i maline šećerne našeg priželjkivanog beskraja?
Zar se nikad ne poželiš da znaš gde sam i s kim usamljen trajem u ove turobne dane,
Da li sam s mišlju na Tebe, na grlicu bokova oblih, na trenutke ipak varljivo srećan,
Istančanog ukusa i sluha za Tvoje besede i poglede samo
Na domaku izmaštanog zemaljskog raja,
Ili me pak vetrovi besni neumoljivo tuku, prate,
Pa mi opasno prete širom otvorena vrata približavajućeg neumitnog kraja?
Zar se i Ti ponekad ne zagledaš u sinje nebo, u sunce zamućeno zlatno, u more čelično plavo, u polja raži,
U gustu šumu, u zenicu nečijeg oka,
Pa tamo možda i nas dvoje vidiš,
Kako svet motrimo zagrljeni nemo,
Zamišljeni, savršeni, nestvarni,
Sa brega daleke prošlosti, sa anđeoskog paperjastog oblaka.
