RASKRŠĆE

Pismo postarijem prijatelju

Dragi i poštovani gospodine Staša,

Neizmerno sam Vam zahvalna za izdvojeni sat i nešto vremena onoga popodneva pre par meseci koje sam provela kod Vas. Blagodarim na Vašim rečima, brizi za mene. Na savetima i upozorenjima. Svesna sam da više ne primate posete - ne računajući dolaske žene koja se o Vama i o stanu stara nekoliko puta nedeljno, kao i Vašeg lekara koji Vas redovno obilazi. Nikoga drugog ne pozivate i ne očekujete, nije Vam više  -"Tebe, Nela, dete", blago napomenuste, "izuzimam" - ni do koga stalo, rekli ste mi kratko a ljubazno telefonom. A i njega ste, "taj dosadni aparat" (Vaše reči) - skoro pa prestali da koristite. "Jedino za hitne slučajeve", tako ste mi, suvo, napomenuli.

Doista mi je pripala čast što sam, sva je prilika, možda i poslednja, kao pozvana gošća, ušla u Vaš stan: nisam tom prilikom ja bila potrebna Vama, kao oni dvoje maločas pomenutih. Osim, kako rekoste, da me vidite - pomenuste i "svetlost" koju Vam moje lice donosi (opet sam, evo, setivši se toga, dobrano pocrvenela od stida, ali i ponosa ...) - i da me čujete. Vi ste za mene, od kada se poznajemo, jedinstvena, nasušna osoba, svetionik mudrosti i dobrote. A ja sam tokom Vašeg (ispostavilo se) monologa samo ćutala, upijala Vaše reči. Što mi baš i nije svojstveno! Nisam htela da Vas prekidam u Vašoj besedi, ne samo stoga što ste tako lepo i smisleno (o meni i mojoj sutrašnjici, uglavnom) govorili, nego sam i zazirala da ne izgubite dragocenu nit pripovedanja o ljudima i stvarnosti, o mom budućem ispravnom životnom putu do kojeg Vam je, osetila sam, toliko stalo.

Tako da mi je preostalo da Vam se ovako obratim, da Vam kao svom dobrotvoru napišem ovo pismo. Da Vas najpre za zdravlje priupitam - pa zatim i da Vas obavestim o nekim događajima za mene vezanim, da ne kažem o mojim skorašnjim "doživljajima". Pa i dilemama. Teško mi je da Vam sve ovo dalje pišem, s obzirom da ste udovac bez dece, da niste nikada imali ni braće, ni sestara - da živite sami, mahom otuđeni od prijatelja i dalje rodbine. ("Ne bih o bilo čijoj krivici za tô", prokomentarisali ste mi jedared.)  Takođe, neveselo Vas podsećam da su mi roditelji davno umrli, tačnije poginuli u saobraćajnoj nesreći još dok sam bila gimnazijalka, i da sam, pored nekoliko ne previše bliskih prijateljica, evo ovih meseci, baš sada, blizu da pronađem srodnu mušku dušu. On je slikar, zove se Predrag, a svi ga, pa i ja, oslovljavaju sa Pegi. Upoznali smo se nedavno na njegovoj izložbi u Knez Mihailovoj ulici. Zanimljiv je, lepuškast, osam godina stariji od mene. Kako se to kaže, "slobodan je umetnik", živi kao podstanar na Dorćolu, blizu Dunava. Harizmatičan je i društven, a osamljen, pa i usamljen kada slika. Retko viđa roditelje. Stalno kuburi s novcem. Nežan je i pažljiv prema meni, veli - da me voli. A i ja sam se "zagrejala" za njega, i zbog njegovog talenta, zbog njegove neposrednosti u ophođenju, zbog sigurnosti koju je počeo da mi uliva. On zrači nekakvom nesputanošču, slobodom, a dopada mi se jako i njegova duga, razbarušena, kestenjasta kosa.....Postali smo brzo bliski i prisni u svakom pogledu.

Bože, zašto Vam, dragi gospodine Staša, sve ovo pričam? Zato što Vas cenim, imam poverenje u Vas, i na poseban način Vas smatram ocem koga nemam. Ukratko: Pegi želi da potraži sreću u Beču, da tamo nađe nove motive, inspiraciju za stvaralaštvo, pa i kreće među ljudima koji bi mogli da potpomognu njegovu karijeru. Pritom, moli me - čak zahteva! - da i ja pođem sa njim, a da se prethodno verimo, ovde u Beogradu. Kao što naslućujete, novac mi se ne preliva, još sam na trećoj godini pravnih studija, naporedo i naporno radim kao sekretarica kod jednog advokata.

U nedoumici sam šta mi je činiti. Povrh toga, ovde mi je sve što imam: mali stan nasleđen od roditelja, grobovi njihovi, mali krug poznanika, studije prava i kakav-takav posao. A tu ste i Vi, moj moralni oslonac, gorostas, ali i neko kome se u vremenu koje dolazi treba naći kada je neophodno, pružiti pomoć onoliko koliko sam u stanju, i koliko Vi i kada smatrate uputnim.

U sadašnjem razdoblju, čak u brzo tekućim danima, ne znam ni šta da mislim, ni šta da radim, gospodine Staša. U Austriji, u Beču nemam ni rodbine, ni prijatelja. Tamo sam bila samo jednom, na par dana, još pre gimnazije. Ondašnjim očima - svidelo mi se. Od čistih ulica, zelenila, parkova, dozirane patinaste raskoši skladno isprepletane sa modernošću, besprekornog metroa, bogato snabdevenih radnji, saher-torte, stare arhitekture, spomenika jedne bivše ogromne carevine, otmenih kočija, većinom predivno obučenih meštana, Dunava, "lepog i plavog", večne muzike - pa sve do Pratera i Šenbruna. Uostalom, Beč je nekoliko puta - upoznati ste s tim - bio na vrhu evropskih gradova po organizovanosti i uslovima života. Ali.....ali. Ne znam kako ću se tamo snaći. Kako sam čula, zajednica naših ljudi iz regiona broji u tamo nekoliko stotina hiljada ljudi. Raznolikih. Opet, smatraju se ne retki, Beč danas više nije ono što je do pre desetak i više godina bio. (A i ceo svet se drastično promenio, držim na gore.)

Uprošćeno kazano - slika tradicionalnog svečanog novogodišnjeg koncerta nije portret Beča, ili je samo delić njegovog vremešnog mozaika. Baš kao i Frojdova era. Raspitivala sam se već: u Beču ima ne malo potomaka onih kojima je na srcu žal za slavnom, moćnom a odavno propalom carevinom. A ne mali broj Austrijanaca ni danas ne može da zaboravi onovremena neprestana trvenja sa Srbijom, ubistvo, atentat - oni tvrde "teroristički čin"! - na njihovog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine - i sledstveni Veliki, prvi svetski rat. Nije zaboravljena, kao da nije sasvim zgasla bečka bojazan od umišljene velike Srbija, one u osvit Velikog rata i ondašnjeg Austro-Ugarskog carstva u naponu, u osvajanju, tačnije pripajanju suseda. Ima tragova svega toga, osobito organizacije "Crna ruka" i u savremenoj televizijskoj seriji "Ubistva u Beču" (u originalu - "Vienna Blood") koja se ovih meseci prikazuje i kod nas.

Nipošto ne mogu preskočiti ni svetskog književnog velikana Tomasa Bernharda - jednog od najvećih koji je stvarao na nemačkom jeziku (pročitala sam sve njegove na srpski jezik prevedene knjige, u nizu od "Gubitnika" do "Brisanja") - Austrijanca koji je bezmalo s mržnjom i gađenjem često pisao o svojoj domovini, o svojim sunarodnicima, njihovom mentalitetu, pakostima i zalima koje su činili, ne samo njemu. I, koliko se sećam, zabranio je da se, dok je on živ, njegova dela štampaju u Austriji (sic!) A evo, pre nekoliko sedmica, izađe iz štampe kod nas, u Srbiji, gorka, na sramnim istinitim dešavanjima zasnovana knjiga, "Bečki roman" beletrističkog barda Dragana Velikića koja se, iz savremenog ugla, umnogome nadovezuje na narečeno - opisujući tamošnju atmosferu zlobe i intriga, što je, kako mnogi u toj sredini cinično konstatuju, "tipično austrijski", naročito odnose brojnih Bečlija prema strancima, nezavisno od njihovog intelektualnog ranga, pa i seksualnog opredeljenja.

No, izvinite gospodine Staša, ponese me misao i strahovanja, te odoh predaleko od one matrice koja je uzrok i razlog ovih mojih rečenica upućenih Vama.

Evo, priznajem Vam: ipak nedovoljno, slabo poznajem, ne samo Austrijance i Beč, nego i mog Pegija kojeg inače sve više zavoljevam. Pa mi pomozite, savetom, nekom idejom, kako da se ponašam, šta mi je u ovoj situaciji valjano (u)činiti. Ako odlučim da odmah, što će reći za koji mesec, otputujem sa njim u Austriju, i to još kao verenica! - dok ne nađemo stan, živeli bismo na rubu Beča kod jednog njegovog prijatelja (koga ne poznajem) - morala bih da, ovde, u Beogradu, sakupim i podnesem neophodne papire već za nekoliko sedmica. A ako odlučim da ostanem u Srbiji, najverovatnije gubim i Pegija i potencijalnu šansu da se izmaknem iz postojećeg srbijanskog, pa i regionalnog meteža, i - možda - postignem tamo, u ne tako dalekom inostranstvu ("napolju", kako je govorio moj neprežaljeni otac), neki opipljviji uspeh: da okončam studije u Beču, da se povežem sa određenim uticajnim ljudima, i da, jednoga dana - to mi je cilj, ma gde živela - otvorim sopstvenu advokatsku kancelariju. A možda je, još o tome nisam razgovarala sa Pegijem, rešenje negde "u sredini": da on ode u Beč prvi, da se tamo snađe i pokuša da mi obezbedi bilo kakav posao - a da ja naknadno dodjem, pri samom kraju studija (koje bih onda tamo okončala), ili pak odmah čim u Srbiji diplomiram. Opisana potonja, prima facie racionalna solucija nosi, međutim, brojne rizike daljine, zbog našeg odvajanja (a da se prethodno suštinski i nismo još čvrsto partnerski vezali!) - pre svega emotivne ...

I da naglasim, u vezi sa onim što ste mi govorili kada sam Vam bila u poseti: iako sam po prirodi borbena i osetljiva na nepravdu svih boja, ne želim da se javno anagažujem bilo gde da živim, posebno, ne da se odam političkom delovanju. To me uopšte ne zanima - samo struka, ljubav i porodica o kojoj maštam, deca (može i obrnutim redom). Da negde i sa nekim, u nečemu pronađem svoj aktivni mir i održivu sreću. Ako je tô ikako, subjektivno i objektivno moguće.

Eto, dragi i poštovani gospodine Staša, pokušah da Vam što je moguće kraće - a ispade, izgleda, predugačko?! - skiciram sopstvenu aktuelnu mutnu "plivajuću razglednicu", sadašnje moje životno raskršće; preskočila sam do sada, skoro namerno, da Vam se požalim na sopstveni, već mesecima oslabljeni imunitet, na pad indeksa gvožđa i na još neke zdravstvene "sitnice".

Sudite mi i - ne zamerite što Vas molim za mišljenje i očinski savet..

Tovareći Vam na ovaj način novu, u stvari moju brigu, a imajući svakad pred očima Vaše godine (ne samo u smislu iskustva), kao i Vaše sveukupno delikatno životno stanje, a uzdajući se u naše obostrane simpatije - pozdravljam Vas sa nekom čudnom tugom, ujedno i nadom.

Vama uvek verna i na usluzi,
Nela.
(Fragment iz romana u nastajanju - "Stvarnost uvek pobeđuje na kraju".)