SENKA

Ona je cimet bajni, senf blagi, vanila slasna,

Plemenito vino pitko,

Mekani morski pesak, sitni.

Brodica na vrhu talasa moćnog,

Plašt nebeski, sneg kristalni,

I voda bistra, duboka, svila meka.

Ona je medena, vazdušasta vila,

U smaragdnom polju čista jutarnja rosa,

Moj san, poetska melodija, vizija čarobna,

Priča setna, samo uspomena dražesna,

sada daleka.

I dok oko sebe opojni miris svetlosti i dalje zanosni širi,

U mom se oku sivom nastani suza gorka,

Jedna trajna senka.

Tad iznikne na licu nova bora, nada lišena boje prestaje da živi.

 

Ona je i ptica lakokrila, nevina srna šumom ponosno šeta mlada,

Dok muzika nesnošljiva u uhu mistično mi titra,

Magija ne(o)stvarenog, nemogućeg života.

Truju me tragovi punoće lažnog bivstvovanja,

Sve jače pritiska me sila zemljine teže,

Originalna slika raja muti se,

nezaustavljivo bez glasa u ponor pada.

Tonem u mrtva slova bez smisla,

A noćna zvona u meni muklo reže.

Da li je emotivna pravda privid samo,

bolesnih zanesenjaka, lica senzibilnih?

Da li suština ljubavi ipak u patnji?

I tako na koncu slutim da taj anđeo sreće,

Ta mesečina ljupka koja u jezeru radosno ogleda se noću,

Ta breza vitka, nežna, graciozna

Davno uz neki oblak tuđi zavodljivo se privi.