Radio uživo
Još se trese Mijatova prečka, vibrira u dušama i pameti čak i generacija koje nisu bile svedoci vremena. Negujemo sećanja i na trojkama pocepane mrežice, ušate pehare i tacne, zahvalni jer smo kroz veličanstvene i mi na trenutak bili deo sveta, čak i na njegovom tronu. Postoji jedna reprezentacija koja je bila najbrojnija, najhrabrija i najodlučnija, a koju smo zajedno sa selektorom gurnuli u zaborav jer savezu, nosiocima tv prava i komesarima za bezbednost nije odgovarala njena pobeda. To je devetomartovska reprezentacija. U vremenu kada je krvavi scenario raspada zemlje napisan, glavne uloge već ovenčane slavom, a sporedne vencima brlje, kada je sve, sem glave, postajalo skuplje, rešeni da ne ćute i spreče zlo izašli su na teren koji će po njima poneti ime Sloboda.
Reči osude i skandiranja nade gušila je buka oklopnih vozila i gusenica tenkova, koje je Milošević prvo izveo na svoj narod. Konjica, psi, otrovi, šmrkovi i suzavci bili su ujedinjeni u nameri da se uguši razum, a suze pomute vid onima koji su i žmureći videli šta sledi. Borba za bolje sutra u trenu je postala borba da se dočeka sutra, golim rukama su zajedno muževi i žene, braća i sestre, penzioneri i studenti, intelektualci i seljaci, krenuli na silu za koju su bili samo generalna proba pred ono što će uslediti.
Dva izgubljena života i ruševine bile su vlastima samo uvod u mnogo veća stradanja i rušenja, a ovim herojima u decenijsku borbu protiv toga. Postavlja se pitanje šta bi bilo da je na toj prvoj, velikoj utakmici reprezentacija o kojoj pišem pobedila…
Sa ovog brda se vidi da do rata ne bi došlo, verovatno ni do raspada države. Jugoslavija bi bila, ne samo član već i uticajni faktor u EU i NATO. Mrtvi, ranjeni, spaljena ognjišta, kolone izbeglica, bombe, kriminal, sve bi ovo ostalo u paklu da njegovi ključari nisu pobedili.
Ne evociram uspomene već podsećam na ciljeve devetomartovske Srbije, zbog mojih heroja, zbog cene neostvarivanja tih ciljeva. Velike države više nema, ubili su nam je.
Velike snove moramo sačuvati, Srbija u Evropi, Evropa u Srbiji, kompjuteri, a ne kalašnjikovi.
