Radio uživo
Točkovi aviona dodirnuše vrelu beogradsku pistu, sletanje je prošlo mirno i kolona umornih putnika je u tišini krenula ka svojim koferima i dragim ljudima koji ih sa nestrpljenjem čekaju. Vest o neuspelom atentatu nas je zatekla i prilično šokirala u avionu, ali je to bio samo uvod u još veće iznenađenje i šok.
Dani provedeni u Americi na samitu NATO su bili veoma uzbudljivi, uprkos žestokom tempu i brojnim sastancima, umor se nije primećivao. Potreba da se dođe do što više informacija, upozna što više ljudi i obiđu znamenitosti bila je jača od potrebe za odmorom i to se može nazvati američkim sindromom. Samit je protekao onako kako smo i očekivali, bez iznenađenja, ali je zadržao epitet istorijski zbog okolnosti u svetu i zaključaka koji određuju budućnost. NATO će nastaviti da pomaže Ukrajinu, ulaganje u bezbednost više nije pitanje analiza, pretnje su jasno definisane i reklo bi se više nego ikada reč jedinstvo nije samo fraza dosadnih vremena, već nasušna potreba i odluka svih članica. Naravno, izbori u Americi i eventualna pobeda Trampa jesu bili tema, ali je opšti utisak da to neće biti tektonske promene jer pojedinac, pa bio on i predsednik, ne može biti iznad sistema i preuzetih obaveza.
Vreme u Vašingtonu i Beogradu je bilo slično što se za vesti ne može reći i tu se vraćamo šokovima. Uz prvu domaću kafu saznadoh da sam se vratio iz građanskog rata. Prva pomisao mi beše “Amerika je čudo” ljudi ratuju, a da ih ne primetiš, verovatno noću kada su temperature prijatnije, a i zbog posla jer svi mnogo rade. Na vest o građanskom ratu nadovezuje se vest o podeljenom društvu jer nije normalno da je razlika po anketama između kandidata mala. U demokratiji je normalno da kandidata bude minimum deset, a da devet u zbiru ne sme preći 40%. Sistem i dugoročno planiranje predstavljaju se kod nas kao duboka država, teorija zavere za zabavu plitke pameti.
Atentat je došao kao šlag na tortu unapred pripremljenih i prilično istrošenih floskula o zapadu koji se raspada i novom svetskom poretku. Amerika ne treba da troši novac na istrage, ovde je slučaj zatvoren, a svi detalji poznati. Znači, braćo Amerikanci samo gledajte, prevedite i stavite pečat. Ono što se ovde stidljivo pominje su vesti o razgovoru dva kandidata i pozivi na smirivanje tenzija, čak i načina na koji će se voditi kampanja. Mene je Trampova rana vratila na budvanski atentat na Vuka Draškovića, ali je sličnost samo u rani jer su ovde umesto osuda politički zvaničnici ne samo bili umešani, već su koristili priču udbaške kuhinje i optuživali žrtvu da je sam u sebe pucao i u tome su se vlast i opozicija utrkivali.
Amerika je zemlja izbora, ali ne samo političkih. Ono što sam mogao da primetim, biti diplomata, biznismen, radnik ili klošar sve je izbor, samo je taj izbor lični. U takvom sistemu u kome su milioni građana iz celog sveta pronašli mir i sigurnost važe neka druga, nama nedovoljno jasna pravila. Sve je tržište i svi su na tržištu. Koliko uložiš u sebe, toliko vrediš, koliko radiš toliko i zaradiš. Naravno da postoje očekivanja od države, pažljivo se slušaju obećanja u kampanji, svaka reč se meri, ali niko ne očekuje da će Bajden ili Tramp prevagnuti u odnosu na tas ličnih napora i odluka.
Na kraju, zapitajmo se zašto je ranjavanje Trampa mnogo zvučnija vest nego ubistva opozicionih političara i novinara u Rusiji. On zaista jeste nemerljivo popularniji, ali treba sagledati i činjenicu da je negde to crna hronika, a negde hronična pojava.
NATO je poput ogromnog broda koji uvek obezbeđuje sigurnost, a izuzev u najtežim vremenima i konfor. Niko ne pravi toliki brod da bi plovio plitkom vodom, Amerika je najveća sila,prisutna je u celom svetu i spremna na velike bure i oluje, svoje i tuđe. Mnogo veći od nas sigurnost vide na tom brodu. Postoje i neki drugi brodovi, ali je i klasa po svemu druga, a luke su predaleko. Navigare necesse est, vivere non est necesse.
