Radio uživo
Svako malo čujemo „akademska zajednica“, „naučna zajednica“ i „struka“, a zapravo ne znamo na osnovu kojih kriterijuma se postaje deo toga. U Srbiji je naučni rad sa stanovišta podrške i finansija dominatno ograničen na preko 30 naučnih institua. Ti instituti su puni istraživača, naučnika i naravno državnog novca za svoje funkcionisanje. Ako bi država kojim slučajem ukinula finansiranje većina tih instituta bi bankrotiralo. Razlog je jednostavan i leži u činjenici da nikome na tržištu ne trebaju njihove „naučne usluge“. Već dugo vremena vodeći instituti iz društveno-humanističkih nauka su postali svojevrsni zabrani za ulazak neistomišljenika. Daleko ugledniji rad naučnih instituta iz oblasti prirodnih nauka takođe je doveden u pitanje nakon objave naučno, metodološki i materijalno spornog rada „Uticaj istraživačkih aktivnosti potencijalnog rudnika litijuma na životnu sredinu u zapadnoj Srbiji“, objavljenom u časopisu Scientific Reports 24. jula 2024. godine. Na ovaj rad je istaknuto niz primedbi od strane naučne zajednice i to ništa ne bi bilo sporno da taj rad nije promovisan kao argument da Srbija odustane od podzemnog rudnika litijuma. Posebno zabrinjava činjenica da je navedeni rad finansirala upravo Republika Srbija koja finansira ustanovu ispred koje su autori poslali rad. Kasnije smo čuli da su autori slobodni da sami biraju svoje istraživačke teme i radove, ali još nismo čuli kakvu korist Srbija ima od njihovog naučnog rada. Nauka jeste slobodna delatnost ali ako njeno funkionisanje finansira država onda bi trebala da bude u funkciji ostvarenja nacionalnih interesa. Umesto odgovora kako implementirati projekat „Jadar“ mi smo dobili neutemeljenu argumentaciju da se projekat stopira. Svako na pijaci može reći da nešto treba stopirati, ali samo struka može dati adekvatna rešenja. Ista situacija je i sa naučnim institutima iz oblasti međunarodnih odnosa. Situacija u ovom sekotru je veoma poražavajuća. Država finansira knjige, zbornike, naučne radove i konferencije u kojima se agituje za spoljnopolitičke interese Rusije i Kine. Umesto da se na realan i utemeljen način ocenjuju međunarodna kretanja, geopolitički procesi i njihove posledice na Srbiju nama se servira „naučna istina“ o „trijumfu Rusije“, „Rusiji na Dunavu“, „multipolarnom svetu“, „usponu Kine“. Sve navedeno je najobičnija agitacija i propaganda dok u stvarnosti sudbina Rusije je vrlo ne izvesna. U svakom smislu treba pratiti kolose kao što je Kina, ali treba biti realističan kada se procenjuje uloga Kine u odnosu na srpske interese. Odnosi Srbije i Kine su podložni procesima na koje Srbija ne može uticati. Nove strategije i politike ukazuju da se Kina smatra bezbednosnim izazovom. Kineska nelojalna konkurencija sve više će biti ograničena. Kineska realna vojna moć daleko je od globalne. Pitanje je koliko bi dugo Kina izdržala sukob sa Zapadom. U svakom slučaju budućnost srpsko-kineskih odnosa je vrlo rizična i verovatno će pre ili kasnije ti odnosi gubiti svoj intenzitet. Nesposobnost Kine da reši bilo koju globalnu krizu nije tema profesionalnih agitatora o našem trošku.
Država u najskorije vreme treba da prepiše praksu evropskih država i naučne institute uvede u tržišne tokove. Po svojoj potrebi država treba da raspisuje konkurse na koje se mogu prijaviti svi sa neophodnim referencama i potrebnom ekspertizom. Nauka je vrednost i roba, dakle ima cenu. Sa ovakvim monopolom koji imaju ovi instituti su postali država u državi sa veoma malim doprinosom nacionalnim interesima.
