Radio uživo
Dnevnu rutinu naše demokratije, koja vikendom dobija na intenzitetu kada se drumovi ispune kolonama pešaka, autobusa i automobila, uzdrmao je snimak nastao nakon jednog dugog leta od ratnog do ovalnog kabineta. Zabavljeni svojim jadom u tuđi smo prestali da se mešamo, čak do te mere da su odluke plenuma postale preče od odluka UN pa je tako i glasanje proteklo uz malu grešku, veliku odluku, brzo izvinjenje i odgovor koji u tim situacijama sledi “desi se svakom”.
Rat je proslavio rođendan uz mnogo sveća i duvanja koje, čini se više rasplamsavaju nego gase plamen. Do američkih izbora rečenice o ratu su se završavale sa tri tačke, ali tektonskom promenom vlasti obećana je jedna i to u nerealno kratkom roku. Novi, stari predsednik u maniru biznismena, što suštinski jeste, davao je izjave koje su se različito tumačile čak i u pogledu kome svetska sila daje ulogu dobrog, a kome lošeg momka. Počelo je podvlačenje ekonomske crte, brojanje uloga i očekivanje isplativosti istog. Kada stotine hiljada onih pod zemljom nisu bile dovoljan razlog za okončanje sukoba, neka to budu nešto dublje zakopane vrednosti u vidu ruda i retkih sirovina. Miru se svako nada, ali i delu kolača koji se u čast mira peče.
Ono što je do juče krasilo odnose EU i SAD po pitanju ovog rata, ekonomske i vojne saradnje bilo je jedinstvo. Danas je ono vidno narušeno i to se poput kijavice ne može sakriti. Međutim problemi između saveznika nisu kijavica, a istorija nas uči da se svako udaljavanje Evrope i Amerike završavalo najgorom pandemijom.
Bela kuća nije juče ugostila samo predsednika Ukrajine, na istoj stolici bili su Nemci, Francuzi… Svima je juče istim tonom poslata poruka ko je šerif i u čijim su rukama štihovi. Jedan je pretrpeo sve, ali šta je to naspram onoga što trpi tri godine. Jedan je odgovorio umesto svih, ali šta je to naspram onoga što odgovara tri godine.
Predsednik Ukrajine je odavno skinuo odelo, sagovornici su svlačenje krenuli od rukavica. Razgovor je bio za diplomatske kriterijume i javnost iznenađujuće grub, vulgaran i opasan presedan. Ono što je okean delio sada deli mnogo toga. Javnost, kod nas posebno, misli da predsednik Ukrajine igra ulogu slepog pokeraša koji ne vidi svoje karte, ulog i osmeh igrača naspram sebe. Misli to izgleda i šerif sa svojim pomoćnikom pa onda i ne čudi bolje razumevanje prosečnog Srbina i nadprosečnog Amerikanca.
Ukrajina nije spremna da se odrekne pomoći Amerike, čak i kada to ne kaže u svakoj rečenici zahvalnost se podrazumeva, spremni su na sporazum i strateško ekonomsko partnerstvo, usuđujem se da kažem, spremni su i na veće ustupke. Nikome rat nije više odneo i neprirodno je da iko više želi mir od Ukrajine.
Ono što je problem su garancije mira i bezbednosti, evropska budućnost i obnova. Ako se pristane na gubitak svega zarad ničega, onda su i žrtve uzaludne. Ako mir postane predah za oporavak Rusije i novi rat, onda više nije reč samo o uzaludnim već i o novim žrtvama. Bojazan Ukrajine deli i EU pa su brze izjave podrške led na masnicama predsednika Zelenskog.
Svaki naredni dan biće neizvesniji od prethodnog, reagovaće bojišta, bilaterale, brojevi, berze. Izvesno je da ništa neće biti gotovo za tri dana, iz čijih god usta to čuli. Ono što plaši nije udaljenost od kraja, već početka. Evropa je na najvećem ispitu od Drugog svetskog rata, Amerika možda u svojoj istoriji jer neće biti velika, bogata i sjajna ako se odrekne onoga što je takvom čini, partnerstava i ponosa.
