Radio uživo
Provedoh mladost boreći se za Srbiju kao ustavnu, parlamentarnu monarhiju po uzoru na one koje su u svetskom vrhu po standardu, demokratiji, vladavini prava, po uzoru na one koje prepoznajemo na rang listama zemalja najsrećnijih ljudi. Ideologija je bila magnet koji je moja interesovanja vezao za politiku, a aktivizam za krčenje puta ka stvaranju Srbije iz prvog pasusa.
Mogao sam poput mnogih iz generacije da umesto krčenja izaberem let i za par sati budem deo tuđeg sveta, ali to nisam ja. Draže mi je bilo da me zbog uverenja u sopstvenom dvorištu tuđinom nazivaju oni koje, pomalo mazohistički, volim i želim im sreću koje nisu svesni jer su svi prozori u svet umazani kampanjom, lobotomijom i parom iz hiljada grla koja urlaju parole i pevaju u pijanom zanosu slaveći poraze.
Znao sam da je politička arena nemilosrdna, ali sam očekivao sudar ideologija, vizija i strategija umesto sudara svega nabrojanog i interesa. Kada sam to naslutio, naivno sam verovao da u tom sudaru interes nema šanse i da je sve ušta verujem veće od ćara i plena mnogih protivnika, čak i saveznika, a da budem iskren i saboraca.
Odavno je plen postao krajnji cilj, važniji od institucija, važniji od svih novinskih rubrika poput politike, društva, kulture, sporta… Kada se plen uvukao u genetski kod i dušu, um se sam predao. Zato i pre ovih političkih turbulencija i formacija, plen(um) je postao najveća institucija. Vidim ja mnogo iskrenih boraca za promene, vidim i koliko će biti razočarani jer plenum umesto plenuma nije promena. Komunisti su maestralno znali da ubede golju da je bitan, da je to malo što ima sve, da se odanost dokazuje udarom na najbliže, da se u ime naroda sudi na prečac, uvek brzo i uvek bez milosti, dokaza i objektivnosti.
Svako ko nije sa nama je protiv nas bio on kum, brat, otac, Bog. Imamo revolucionare, batinaše, udbaše, štafete, Tita u nekom modernijem ruhu, imamo latentni komunizam. Sve je dozvoljeno, sve se pravda sa jedne ili druge strane, samo je razgovor žigosan kao i svako ko na njega pozove. Ja eto, opet mazohistički, zovem i to javno, glasno koliko mi grlo i mikrofoni plenumskih medija dozvoljavaju.
Zovem studente, rektore, političare, novinare, zovem razum i mir. Ne zovem na jednoumlje, zovem na sudar ideologija, vizija, strategija. Zovem na, neko će reći polarizaciju društva i jasan odabir kuda želimo. Ovaj drnč u kome se proevropski i proruski u jednom dresu bore protiv istih u drugom pobija svaku šansu da istinske promene ugledaju svetlost dana. Delimo se oko svih mogućih gluposti, ali ne i po pitanju skupih grešaka, grešimo ujedinjeni nazovajući sebe prosrpskim.
Srbija je ustala da bi mogla da sedne, za vek-dva većina će biti u ležećem položaju.
Možda ispitnih rokova nema, ali su svi na ispitu i vlast i opozicija i svako pojedinačno. Ništa se neće ocenjivati na brzinu, ništa sa protekcijom i sve bez prilike za popravni. Nije ugrožena godina, ugrožen je vek.
Pad Berlinskog zida nismo prepoznali, preče nam je bilo da se bijemo sa komšijama. Dolazak Trampa je tektonski politički događaj koji nam donosi i neke šanse, ali nam je preče da se bijemo međusobno. Plenum za plenum, zub za zub. Oči ne svetimo, a i šta će nam slepima sa njima ili bez njih.
