Radio uživo
"I najlepši dani imaju nečeg sivkastog". (Marquis de Custin)
Ma neću da mislim više na Vas,
Bar za kratko, samo na trenutak
ove vetrovite magične noći,
Makar jedino sada, večeras.
I rešio sam zato da nekuda pobegnem malo,
Od lelujavih zvezda, od sebe
Od duboke tuge, od uspomena bolnih,
Dok u očima mi neprestano ista slika:
Vaše lice od vanile, meda, mleka
I vaš vitki, božanski stas.
Pa tako čeznem da sa mesecom i zvezdama u travi se vlažnoj opustim,
Legnem i polako smirim,
Da pokušam da pronađem spas,
U ovaj zagonetni prohladni kasni čas.
Bez iole nade, bez odgovora nasušnih,
Bez iskonske lepote,
Bez dražesno hirovite,
ko zna čije danas - Vas.
No, u glavi pucketa nešto, mozak se sa dušom bori,
Magloviti um se (pred) čulima predaje,
Bat već umornog srca nikako da uspori,
U meni nesnosno cvili tuđi izgubljeni pas.
Pritom, pred očima otmeni neuhvatljivi korak Vaš vretenasti mi treperi,
ruku svilenih iščezli trag, oblih bedara pokret,
Dok sa usana (od) purpurnog grožđa poznati me mami očaravajući glas,
Viori se na slobodu puštena vilinska kosa duga,
Vaša presijavajuća bujna smeđa vlas.
I ne dopušta mi ona da prestanem da maštam, da lude planove nanovo kujem,
Da verujem bez smisla, da zagrljene zamišljam na klupi u seni,
Stropljene, od ljubavi nême - nestvarne nâs.
Onda tako snevam ravnice od zlata i vode proletnje lenje, spore,
Neke doline meke i polja cvetna,
A u kočijama prisno sedimo mi,
Svečano osedlanih vranaca besnih vozi nas prašnjavim drumom par
Jezdi ka umišljenoj sreći, bezmalo leti,
Sve brže, ritmično
Prelazi u kas.
I čini mi se da nas u kolima drugim muzika setna nas romska verno prati,
Violina jeca, harmonika se čuje a uz njih stari, tihi,
Jedan promukli bas.
Sve to seća me na nevinu lepršavu mladost,
Na pupoljke ruža i devojke ljupke,
Sirene razigrane, lomne.
Ne beše im ravna ni jutarnja rosa sveža,
Ni blistavo more, talasavi šapat čiste uzburkane pene.
Pa suzno se opet vraćam u one zelene dane, u davno utihnulu svetlost,
Na blage obale Save, u šumarke guste i bele zore,
Na nasmejano sunce, plavetnilo neba,
Na oblake od milja, vesele ptice,
Na vidike duhovne bogate,
Na obilje hrane odabrane,
Na naše porodične slave i rajske rođendane,
Na blještavi novogodišnji štras.
Na sve naše voljene, nepovratne drage,
I na onakvog sebe,
Ostadoh da stojim čvrsto tamo još u daljinu zagledan,
Smeo, preplanuo ceo,
Zdrav i snažan,
Kao od zrelog žita savršeno satkan,
Ponosni uspravni klas.
"Dovoljno je izvući samo jedan tren iz sebe i dodirnuti područje smrti". (Milan Kundera, Iznevereni testamenti)
