ODGOVOR

Nela, dragocena devojko,

dugo sam razmišljao o navodima Tvoga pisma. Pročitao sam ga nekoliko puta u svojim varirajućim raspoloženjima, no - kao što znaš - neprestano bdijući nad Tvojom budućnošću. Ali, šta znači u konkretnim prilikama biti na Tvojoj strani? Koja je solucija dugoročno najprikladnija za Tebe? Šta može doći objektivno od mene ovakvog, spram Tebe nekritički subjektivnog? A trezvenost je baš ono što od mene očekuješ, razlog zbog kojeg si mi se obratila, moleći me za savet. Pritom, preteško je iz pozicije mojih godina sagledati Tvoje, a dubiozno je koliko moje iskustvo - sticano u sasvim drugim okolnostima - može da Ti bude od praktične koristi. No, pokušaću da sagledam sve što je u mojoj moći, da predvidim, da prognoziram. Čestice mog poznavanja ljudske psihe još su, verujem, u meni. No, sa emocijama, osobito kod mladih ljudi, valja biti krajnje oprezan, neuvredljivo suditi. A svakad postoje i činjenice koje ne poznajemo ili im ne pridajemo značaj koje pojedine od njih zavređuju. Uz tô, nepredvidivi faktori mogu da iznenade i poremete redovan tok i događaja i misli. Pritom, treba uzeti u obzir da se čovek, ne retko, neracionalno ili nedosledno ponaša.

Nela, povoljan trenutak je što još uvek mogu da ispunjavam hartiju iole smislenim rečenicama. Doduše, drhtavom rukom i sa periodičnim prekidima. Kako zbog zamorenosti, tako i zbog preispitivanja sopstvenih stavova povodom pitanja koje si mi postavila.

Ali, hajde da se najpre nostalgično vratim godinu i neki mesec unazad, u onaj dan kada smo se upoznali. Čini mi se kao da je od tada prošlo mnogo, neuporedivo više vremena. Sećaš se, toga dana povremeno je rominjala kiša, smenjujući se sa slabim suncem koje je nosilo uspomene na proteklo leto. U tim danima, pa i sedmicama noge su me još uvek solidno slušale. Ili sam makar tada uobražavao da je tako. 

I, jednoga dana, kao i obično petkom, pođoh na Bajlonijevu pijacu: išao sam Bulevarom Despota Stefana (tuda je malo je duži put, ali meni ravniji i svetliji), pa se spustih Drinčićevom, te izbih u Džordža Vašingtona da kupim dnevne novine. Vukao sam sa sobom kolica za kupovinu, uz tô sam imao i jednu platnenu torbu. Inače, ne volim gužve, tiskanje ljudi - osim na pijaci. Tamo kao da pulsira prâvi, smisleni život. Glasovi, mirisi, boje. Prirodnost. U razgovoru sa pijačnim prodavcima - reč seljaci ne odobravam ni u jednom, osim uslovno, u istorijskom kontekstu - čovek se opusti, nekako stekne bistrije, drugačije vidike, usled široke palete, i tamošnjih ljudi i izložene robe. Napunih kolica povrćem i voćem, u torbu smestih sir i hleb i još neke sitnice. Tako opterećen polako krenuh kući. U međuvremenu, zanet pijačnom pričom i kupovinom, nisam primetio da su se trotoari orosili kišom koja se mešala sa svakidašnjom uličnom prašinom i tek po kojim opalim listom; upravo bejasmo zakoračili u oktobar. Da ne dužim, na rubu pijace proklizah, spotakoh se - i padoh na kolena. Torba se bila otvorila, deo namirnica poispadao. Bolelo me je, ali me je više bilo sram od okolnih prolaznika među kojima se nađoše i deca, smejući se čoveku u godinama, činilo se nemoćnom, u zatečnom čudnom položaju. 

A onda si se odnekuda pojavila Ti, Nela. Tada smo se, u toj za mene nezgodnoj situaciji, prvi put susreli, pa i upoznali. Pomogla si mi da ustanem, pokupila ono rasuto iz moje torbe....Sa malo reči, a sa mnogo razumevanja otpratila me do mog stana u Budimskoj, noseći ono kupljeno na pijaci.

Rekla si mi svoje ime, da studiraš pravo, da živiš sâma blizu Dunav stanice. Ponudila si se da mi skuvaš kafu, odbio sam, zahvalio Ti se - i oteturao do kreveta. Pre toga si me zamolila za broj telefona kako bi sutradan pitala kako sam i da li mi šta treba. I, zaista, pozvala si me, malo uplašeno, zabrinuto, ne i napadno. Tako su se, na daljinu, povezale dve nesrećne, bezmalo dijametralno suprotne sudbine: jedna mladost na prekretnici i jedna već nastupela starost univerzitetskog profesora psihologije u penziji. Za ovih proteklih godinu i nešto dana videli smo se - što na ulici, što u jednoj kafanici blizu Botaničke bašte, što kod mene - svega nekoliko puta. No, uvek su to bili dugi i iskreni razgovori, kao i oni telefonski. No, sve smo se ređe sastajali kako sam slabio, i fizički i mentalno, neredovno izlazeći napolje u "špacirung", ili da ponešto nabavim u okolini. Komšinica Dana, osetno krepka i još hitra, iako tek nekoliko godina mlađa od mene - kada mi zglobovi pojačano "progovore" - snabde me katkad određenim potrepštinama; uzvraćam, poklanjajući joj ili posuđujući po koju knjigu, posebno istorijskog sadržaja ("samo da su slova krupnija", zamoli me, kao po pravilu, ona tim povodom).

Da, Nela, udaljivši se od glavne teme ovog mog beleženja, evo prebiram po sebi i svojoj prošlosti ne bih li što tačnije odgovorio na Tvoje postavljeno pitanje - kuda i kada poći sa ovog raskršća na kojem si se sada našla.

Elem, taj Tvoj takozvani Pegi i Beč...doista nisam bio u stanju, bar u prvi mah, da dokonam iz kog ugla da priđem Tvojoj dilemi, kako da Ti pomognem, kakav savet da Ti dam. Jer, tegobno mi je da sudim ne samo o ljubavi, nego i o daljinama. I vremenski i prostorno. Pogotovu da se - iz ove skromne sobe sa čijeg se prozora, još bolje sa malenog balkona, nazire okrajak Botaničke bašte - prenesem u Tvoje vizije, Nela. Da povežem Tvoje plemenite ciljeve sa Tvojim emocijama (a i mojim za Tebe!), pa sve tô sa promenljivom stvarnošću, sa sutrašnjicom koja - kako si je Ti zamislila - saglsićeš se verujem sa mnom - ne zavisi samo od Tebe. Uz navedeno, da se oduprem sopstvenom sebičluku i strahu da možda odlaziš iz Srbije, iz Beograda zasvagda - sa strašnom nadolazećom morom da Te, Nela, neću više viđati. No, i pored svega, izložiću Ti sumarno - ne daj Bože da ispadne i iole sumorno - vlastito viđenje Tvoje budućnosti. 

U prvom redu, Tebe Nela prilično poznajem, cenim i podržavam, gajeći duboke simpatije koje traju. Dok narečenog Pegija, naslućujem površno samo iz Tvojih kazivanja, iz ono malo pisanih redova. A Beč, Beč sam ranije imao zadovoljstvo da vidim, mnogo više da o njemu čitam, o njemu da slušam. A biće da taj grad i nije centralna tačka, odlučujuća za moj odgovor Tebi - šta i kako dalje.

Da, načelno, veoma cenim umetnike, mnogima se i divim. Uopšte, sve ono čime se ne bavim, za šta nemam talenta - u principu visoko poštujem. Pritom, umetničko nadahnuće i stvaralaštvo Tvog sadašnjeg partnera, izabranika - nemam podesnije reči - mi je strano. No, ni tô, samo po sebi, nije presudno, za moje preporuke Tebi. Ono što je čini mi se nesporno za umetnike kao takve, kako ih ja doživljavam, je sledeće: oni su privlačne, nikad do kraja i u celini odgonetljive ličnosti. Biće da je u tome njihova magija, njihov osobeni senzibilitet, čar. Ali ovde je reč konkretno Tebi i njemu. Pravi umetnici su, da budem potpuno otvoren nezahvalno uopštavajući, redovno trostruko zaljubljeni: u sebe, u svoje stvaralaštvo i, moja vrla Nela - u sâmu ljubav, u ljubav kao takvu. (O toj i takvoj ljubavi, čak i nezavisno od ličnosti onog drugog, maestralno je zborio Milan Kundera u "Besmrtnosti"). Umetnici su, bezmalo po definici, nemirni, često nestalni, lucidno (nekad i ludo!) zaneseni, redovno zaslepljeni misijom koju su sebi zacrtali. Ostvarivom ili neostvarivom, svejedno. Ortodoksni, zreli umetnici - ne oni izvikani i oni "u izgradnji"! - skoro da su "priča" za sebe, njima vreme kao da autohtono teče, oni su u stanju da na okolinu gledaju drugačijim očima, neretko su teško prilagodljive ili/i bahate, pa i mahnite osobe kojima su tesni društveni standardi i moralna pravila. Meni je zato neuporedivo bliža plejada "tihih" umetnika, onih skromnih a uglednih, jednostavnih a jedinstvenih, neponovljivih. Slobodnih, mislećih a neporočnih. No, umetnost i njeni zatajni putevi, naročito - uz gene i štošta drugo -  u čoveku mogu probuditi mnogo toga duboko pokopanog. Gledali smo - za primer - u filmu Vudija Alena, "Ljubav u Barseloni", Penelopu Kruz i Havijera Bardema kao zavodljive i šaškaste slikare koji se bore sa demonima u sebi, i u svoju "igru" uvlače i druge.

Ponavljam - u Tvog Pegija, psihološki, nisam u prilici da prodrem. Pa se samo zaplašeno pitam - ne zameri mi! - ima li tû, kraj njega na duge staze, mesta i za Tebe? U njegovom srcu, u vašoj neizvesnoj zajedničkoj bečkoj zbilji. Da li je doista na pomolu Tvoja autentična sreća sa njim? Uz tô, nipošto ne zaboravljam Tvoje, meni skicirane planove, pre svega ambiciju u pogledu advokature. Podvlačim: ovom prilikom samo govorim o vašem zajedničkom životu u Beču. O vašoj nameravanog privatnosti, o paralelnim prisnom hodu, "ruku-pod ruku". Teško bih i lično podneo da budeš samo nečiji pratilac, nečija senka, sporedna figura, da ne kažem iskorišćena za račun nečijeg ega. Rečju - da u toj stranoj državi budeš potisnuta u drugi plan. Nela, dražesna, mlada damo - ne usuđujem se da napišem, naivna: strepim, takođe, da umetnici lakše pronalaze srodne duše u tom svom, istom miljeu, bolje sa sa takvima razumeju i usaglašavanju. Ipak, o šansama za trajanje partnerskih veza nezahvalno je davati zaključke; sve zavisi od konkretnih ličnosti, njihovog karaktera, temperamenta, vaspitanja, biografije, ne retko i nivoa obostrane kulture, pa umnogome i od nekih slučajnosti.  

Vraćam se, generalno, na stvaraoce, umetnike. U maločas opisanom kontekstu, smeštene su negde i crte njihove, umetničke, ovakve ili onakve genijalnosti, ne retko kvazi genijalnosti. Oni po definiciji "umiru u lepoti". No, verujem da se rezultati najvećeg broja njih ne svode na odnosnu kovanicu. A pitam se, opet, gde bi tû bila Ti Nela, vaša porodica koju Ti, a nadam se i on, jednog dana nameravate da zasnujete?

Da privedem moja pismo kraju: uz sve rezerve, ne savetujem Ti da sa njim zajedno odmah kreneš put Beča. "Strpljen, spašen"! Stoga, moj je stav da on tamo ode prvi, neka vaša veza bude neko vreme na ispitu, vaša međusobna osećanja. Celishodno je da se on u Beču najpre sâm snađe, i neka se postara kao džentlmen da Ti obezbedi koliko-toliko pristojan svekoliki bečki početak. A ako se vaš odnos pokaže doista postojanim, vaša ljubav vredna, duboka, trajajuća i rastuća - neće se porušiti zbog, recimo, tih nekoliko meseci razdvojenosti. Mogla bi, naprotiv, i da se čežnjivo učvrsti, što da ne!? Uostalom, Beč i nije "preko sveta" kako se kaže. U međuvremenu, sretaćete i druge ljude, a biće prostora i za preispitivanja: Tvoja u Beogradu, njegova u Beču. A bićete, gotovo sam siguran ili se bar tome nadam, i u stalnom telefonskom kontaktu, preko meilova, pisama....(Uzgred, ponekad zaboravimo da je život, stvarnost, ne samo čudo, već može da bude i čudovište koje te zgrabi, odvuče neznano kud.) 

Nela, nije mi bilo nimalo lako dok sam sve ovo iz sebe izbacio, za Tebe bna papir preneo. No, sada se osećam nekako pročišćen, ogoljenom iskrenošću prema Tebi. Samo Te usrdno molim, nemoj ništa ishitreno odluči(va)ti i delovati. Nije baš tolika "preša". I, zapamti, niko nema monopol nad Tvojom mladošću, nad Tvojim emocijama, nad Tvojom sudbinom. Jedino Ti sâma!

Dakako, ostajem Tvoj odani, bezrezervni prijatelj i onda kada, možda, nesvesno pogrešno vagam životne mêne i praktične probleme i suptilne slojevitosti, titraje zaljubljenog srca. Na kraju krajeva, što god da sad ili za neko vreme rešiš, i ne mora da bude konačno, okamenjeno, zauvek. 

U svakom slučaju, srećno Ti bilo Nela! Siguran sam da me nećeš zaboraviti. 
S toplinom i optimizmom,
Staša.

(Treći, sukcesivni odlomak iz romana u nastajanju - "Stvarnost uvek pobeđuje na kraju")