Radio uživo
Nikada sebe nisam doživljavao kao filmskog kritičara jer za kritiku valja nešto i znati, a ja o filmu znam taman koliko i o medicini, građevinarstvu ili rudarenju. Međutim, kako se od komentara i komentatora opšte prakse ne mogu izolovati, a u sebi nemam to dugme za nepridavanje značaja umesto ispovesti skupom terapeutu mučninu delim sa jeftinom hartijom i olovkom koju dobih na promociji nekog placebo preparata.
Serija Sablja je privukla veliku pažnju jer je tema događaj iz naših života posmatran sa male vremenske distance, toliko male da ne bi bilo pogrešno i da se nazvala Krasta. Kao laik znam da se uloge dele na glavne i sporedne, da učestvuju i statisti pa mi je, između ostalog zanimljivo da dokučim ko je u toj podeli čime nagrađen ili pogođen. Da li je glavni lik ubijeni premijer, njegove ubice ili saradnici? Možda je reditelj baš to i želeo da postigne kako bi gledaoci, svaki iz svoje istine, sami birali i tako dobijali na važnosti uprkos činjenici da su bili i ostali samo statisti.
Ono što nikako ne želim da zaboravim je činjenica da mnogi kraj malih ekrana nemaju živo sećanje jer u vreme pucnja, koji i dalje rikošetira Srbijom, nisu bili rođeni. Zbog njih, a nikako zbog same serije, nižem ove redove kao podsećanje na vreme u kome nema nevinih, samo ima neprocesuiranih krivaca i neprebrojanih žrtava. Milošević je bio zlo iza koga su ostali grobovi, ruševine, beda i izolacija. Ono što nije uspeo da ubije ili obezvredi bila je nada. Nada je bila motiv decenijske borbe za promene i opstanak, ali je nada kao talenat koji bez rada ne donosi rezultat. Političke stranke opozicije imale su dva veoma teška zadatka, odupreti se režimu spremnom na sve i kanalisati sudarene energije besa i nade. Vodeća među njima koja je sabirala sve ostale i njen tadašnji lider, u ovoj seriji imaju ulogu veću od statiste, a manju od sporedne.
Reditelj je slučajno zaboravio da DOS nisu osnovali Đinđić i Koštunica, već Vuk Drašković u prostorijama svoje stranke mireći nepomirljivo i nesluteći da stvara vojsku koja će udariti istovremeno i na njega. Slučajno je zaboravljen atentat u Budvi, plasirana priča o gramzivom Vuku koji puca u sebe da bi uzeo više mandata i partnerima iz opozicije koji umesto podrške izbacuju osnivača iz koalicije.
Nagledali smo se latino sapunica u kojima slepi progledaju, invalidi potrče, a nemi progovore. U stvarnom životu je bilo i većih čuda, zločinci su postajali heroji, žrtve se mirile sa dželatom, a onda se sve opet vraćalo na staro. U tom povratku tragedija je postala veća, ne zbog toga što je žrtva važnija od svih prethodnih, već što je konačno ubijena nada. U pauzi između epizoda javnost raspravlja da li je pola kazne dovoljno i da li ubice zaslužuju slobodu jer dvadeset godina nisu nikoga ubili.
Mnogi istovremeno traže obaranje pravosnažnih presuda teroristima i uvođenje prekih sudova za građevince, inžinjere, rudare, lekare, političare… Žaleći za Zoranom koji je bio simbol zore obaraju se na ulicama zastave EU i traži se zaokret od njegove politike. Želimo uređenu državu, vladavinu prava, institucije kao na zapadu i propast tog istog zapada. Podsećamo na migrante koji od zemalja u kojima su pronašli utočište pokušavaju da stvore zemlju iz koje su pobegli.
Pitam se kakve ćemo serije snimati za pedeset godina i kako će se glumci nositi sa ulogama današnjih političara, pisaca, novinara, generalno naroda. Kako odigrati likove bez harizme koji izgledaju, govore i oblače se isto kao da su proizvod sa neke fabričke trake kreiran veštačkom inteligencijom i prihvaćen prirodnom neinteligencijom.
Da ne dužim, ali i da ne budem zaboravan kao reditelj Sablje, gledamo i drugu seriju o Džeju, veselom, tužnom, namazanom, iskrenom čoveku uz čije smo balade plakali, a opet i lumpovali igrajući po pijaci i ulici. Nekako mi je ova serija više srce zanela jer, mada su prisutni u obe, šibicari sa Dorćola imaju više stila i nekako su simpatičniji.
