Radio uživo
UZVIK objavljuje tekst Dr Marka Kostića, lekara iz Beograda, kao izraz njegove težnje da se doprinese malom promišljanju o Ukrajini;
Dr Kostić postavlja pitanja za sve nas, analitičare, istoričare, političare, kao i komšiluk - jednostavno iznosi neke “male” dileme…
Prošlo je više od dva i po meseca od početka tzv. specijalne vojne intervencije Rusije u Ukrajini ili drugim rečima rečeno - ruske agresije. Ima mnogo različitih analitičara, koji na ovaj ili onaj način brane jedno ili drugo stanovište, ali se stiče utisak kao da nešto izmiče, kao da nešto nedostaje u opštem razumevanju sukoba. Za srpsko stanovište mislim da je prevashodno važno da odgonetnemo ko su to Ukrajinci, koliko ih mi uopšte poznajemo, da li sem simplifikovanih fraza znamo o kom narodu odnosno naciji se radi. Istoričari i analitičari nam duguju da vidimo i drugu perspektivu, sa manje navijanja, a više razložnosti i naučne kompetentnosti. Zato mislim da bi bilo dobro da preispitamo ili zajedno odgovorimo na neka pitanja pre nego što se upustimo u davanje olakih sudova.
Prvo je pitanje geografije i istorije Ukrajine koje se ne obrađuje dovoljno, bar ne na način kojim se može doći do pravilnih zaključaka ili koliko toliko uravnoteženih objašnjenja. Ukrajina je podeljena na tri realne oblasti kako geografske tako i kulturološke, a zatim dalje na još nekoliko - Malorusija, Novorusija, Galicija.
- Malorusija - dalje istočno od Dnjepra – Poltavski kraj (gde je rođen inače moderni ukrajinski jezik) i Černogovski i Sumi kraj neko tu stavlja i Harkov, zatim zapadno od Dnjepra zajedno sa Kijevom pa sve do Žitomira i Rovna.
- Galicija - sa Lavovom i Ivano-Frankovskom, zatim Užgorod i potkarpatska Ukrajina (sa dominacijom Rusina) - sve dakle unijatska ond. grko-katolička kultura.
- Novorusija - Istočna Ukrajina - Donbas plus(minus) Harkov, zatim Južna Ukrajina od Zaporožja pa sve do Odese i Budzaka prema delti Dunava.
IDENTITET
Kada i kako nastaje pravljenje posebnog ukrajinskog identiteta u modernom smislu reči, tj. novoveknom kao i drugih nacija uostalom (rumunska, italijanska, katalonska)? Važan je značaj XIX veka za sve nacionalizme od mađarskog, hrvatskog, nemačkog, grčke nacionalne ideje, naravno i srpske; da li je američka, francuska ili revolucija naroda iz 1848. početak ili renesansa nacija, manje je važno, činjenica je da se dinamika istorijske nacionalne svesti i ideologije menja, dok za neke tek počinje. Dakle šta mi npr. znamo o društvu Ćirila i Metodija u Kijevu, nastalog 1845, piscu Tarasu Ševčenku i svim drugima za uobličavanje malorusijske posebnosti, zatim jezika i uopšte ideje proto-ukrajinske nacije i to uglavnom pravoslavne "konfiguracije" ? Valejvski cirkular iz 1863. i Emski ukaz iz 1876. su pokušali da zabrane odnosno ograniče upotrebu ukrajinskog jezika ili dijalekta u carskoj Rusiji – što znači da je bio prepoznat i tada potencijal jezika kao mogućeg separatizma, što nam jasno govori da stvar ukrajinskog identideta nije uopšte nova.
Galicijski identitet - grkokatolici- su neprekinut identitet, drugačiji i nekad više a nekad manje i bitniji nosilac nacionalizma, nastao je u posebnim okolnostima od unijaćenja -1595 ( Brest-Litovska Unija), pa sve do 1945, dakle 350 godina stvaranja istog pre ulaska u SSSR i privremene zabrane unijatske (grko-katoličke) crkve. Rusini isto tako potpadaju pod uniju od 1740 (Užgorodska unija), mnogi njihovi sunarodnici su u rasejanju između ostalog i u Srbiji (najviše Vojvodini – Ruski Krstur) a poznati političari danas ovde su Aleksandar Olenik i Boris Varga. Interesantno praćenje razvoja i odnosa opšteg i partikularnog identiteta se može pratiti i kod nas - između dva svetska rata su delovale dve organizacije sa dijametralno suprotnim opredeljenjima – Rusinsko narodno prosvetno društvo (proukrajinske orijentacije sa preko 90% uticaja) i Kulturno prosvetni savez jugoslovenskih Rusina sa naglašenom sveslovenskom orijentacijom (belogardejski narativ), ali sa daleko manjim uticajem.
Novorosijski identitet sam po sebi ne postoji, sem u proto-političkom i proruskom smislu, prilično fluidan, Krim i Donbas uglavnom da, ali je prilično zapanjujuće kako Harkov politički nije pratio ove oblasti na sličan način 2014. Dugin o Harkovu govori kao tipično ruskom gradu (mada je neko vreme bio i glavni grad Ukrajine, od 1922-1937), gde inače preko jedne trećine stanovnika su Rusi i gde više od dve trećine stanovništva govori ruski kao maternji, dok su ranije ti odnosi bili i daleko veći. Neobično je da jedan od najruskijih gradova u Ukrajini (na samo 40 km od granice) pruža tako jak otpor Rusiji i da tu nije bilo ni približno sličnih istorijskih dešavanja kao osam godina ranije u Donjecku ili raspoloženja kao na Krimu.
DRŽAVA
Prva Ukrajina je nastala pre Lenjina, stvarao ju je istoričar Mihail Gruševski (pisac Istorije Ukrajine) i još više Simon Petljura 1918, a on je iz Poltave (istočna Ukrajina, grad između Harkova i Kijeva); njegova politička aktivnost počinje početkom XX veka, dakle ideologija nije nastala za vreme Oktobarske revolucije, nego značajno pre Prvog sv. rata. Bizmark i Nemci su to prepoznali jako dobro još krajem XIX veka, što nas navodi na pomisao da ne počinje odvajanje Ukrajine od Rusije u geostrateškom smislu sa pisanjem Bžežinskog, minimum je to ideja 100 godina starija od njega. Jevgenij Konovalec je preteča Stepana Bandere između dva svetska rata, borac prvo protiv boljševika, zatim pre svega Poljaka, koji su dobili teritorije Zapadne Ukrajine. Bandera je kontroverzna ličnost za vreme Drugog svetskog rata, razvijao se politički mnogo ranije, tokom rata menjao stranu, što se ovde ne primećuje; oba su unijate (kao i pisac Ivan Franko) i tzv. Galičani, ali Petljura kao ni Ševčenko nisu! Tzv. Holodomor (višemilionsko umiranje Ukrajinaca i Rusa od gladi) u Sovjetskoj Ukrajini i Kubanu za vreme Staljina kao proces nasilne kolektivizacije, su za posledicu imali okretanje naroda protiv centralne vlasti u Moskvi te su tokom Drugog svetskog rata bili lak plen nemačke propagande i konsekutivno svake druge manipulacije, a onda i kolaboracije.
Zašto da pominjemo sve ovo - pa da ukažemo da Ukrajina postoji skoro u neprekinutom kontinuitetu više od 100 godina (sem 1941-1944), prvo kao Ukrajinska Narodna republika (doduše samo 3-4 godine), zatim Ukrajinska Sovjetska Socijalistička republika koja je formalno (a to nije beznačajno) bila i član OUN od 1945, da bi od 1991. godine bila potpuno nezavisna. Sve da i neko nije imao ukrajinsku narodnost i svest, razvijanu očigledno od sredine XIX veka, za sto godina državnosti, bar tri-četiri generacije rođene u istoj je mogao bez problema razviti isti. Komunista Hruščov je kao dobar Ukrajinac bez problema uostalom poklonio Krim, a Leonid Kučma kao poslednji komunista (drugi predsednik) isto je bez problema podržavao stvar nezavisne Ukrajine i njenu borbu (a obojica komunisti i nisu bili unijate).
Pitanje crkve takođe nije baš jednoznačno. U dijaspori, posebno kanadskoj (delimično i američkoj), koja je izuzetno tamo brojna, pola su unijati, a pola pripadaju Ukrajinskoj pravoslavnoj crkvi koja je pod isključivim patronatom Carigradske patrijaršije (normirano tokom devedesetih godina XX veka), a sličnu problematiku imamo u zadnje vreme i u Estoniji, a to je već druga, takođe interesantna priča. Prvi pokušaj odvajanja crkve je bio odmah nakon raspada Ruske Imperije za vreme prve Ukrajinske Narodne republike, kada je i proglašena jedna vrsta nezavisne crkve, tada nepriznate i kratkotrajne, ali je nastavila neki svoj život u dijaspori, što ne bi trebalo uzimati kao baš irelevantno. Pad carevine je otvorio mnogo pitanja, pa tako i crkvena, raspad SSSR samo ponavlja tu istu situaciju. Pitanje državnosti i stvaranja autokefalne crkve jeste vezano za pravoslavno ustrojstvo, doduše koje treba da bude pomesno i narodno, ne i nacionalno, ali sa državom se to lako menja i pitanje jeresi etnofiletizma se onda nameće kao problem. Zaboravlja se kod nas, tj. uopšte se ne ističe da je Ruska pravoslavna crkva tokom sedamdesetih godina priznala autokefalnu Američku pravoslavnu crkvu koju nije priznala Carigradska patrijaršija kao ni većina drugih pravoslavnih crkava uključujući i SPC. Suštinski naša crkva se postavlja relativno neutralno između tzv. jelinskog i ruskog shvatanja pravoslavlja (čije razlike nisu dogmatske već isključivo organizacione, mada bi neki zlonamerni voleli da budu kanonske).
Ukrajinstvo i Jevrejstvo
Pitanje ukrajinskog antisemitizma i desne ideologije - kako je nastajala (a ništa nije odjednom stvoreno), niko kod nas ne postavlja kao posebno pitanje odnosa Ukrajinaca i Jevreja kako početkom XX veka, tako i sada u XXI veku. Da li je u pitanju nacionalni, religijski ili možda klasni odnos kako neki objašnjavaju; taj složeni istorijat odnosa, naši istoričari nude za sada samo pojednostavljene prikaze, a znamo da je istorija složen mehanizam; simplifikacija je dobra za propagandu ali ne i za spoznaju kakve takve naučne istine. Pitanje Jevreja i Ukrajinaca dakle niko ne pominje u ključu juče i danas, niti postavlja pitanja o njihovoj nacionalnoj pripadnosti. Petljura i Bandera su ih istrebljivali, ali oni su u celini proukrajinski i antiruski. Trocki je bio ukrajinski Jevrej, Zelinski je predsednik, kod Porošenka i kratko kod Zelinskog premijer je bio Grojsman, glavni tajkun Kolomajski (jedno vreme gradonačelnik trećeg grada po veličini -Dnjepropetrovska) je glavni finansijer Azova; i preci Entonija Blinkena su kijevski Jevreji. Kuriozitet je da je kratko vreme sa početkom predsednikovanja Zelinskog premijer bio Grojsman. Dakle jedino pored Izraela, predsednika i premijera za Jevreja je imala Ukrajina. Neobično je da to niko nije pominjao u sklopu Putinove priče o denacifikaciji. Da li perspektivno denaciifkacija podrazumeva i deukrajinizaciju, s obzirom na tezu Putina da je u pitanju jedan narod (problem je što narod i nacija nisu isti pojam, nama ovde je to prilično teško da razumemo, izgleda da je i u Rusiji sliično). Pitanje koje se logično nameće dalje je da li iza deukrajinizacije sledi rusifkacija, kao jedina moguća pozicija osvojenih – okupiranih, odn. novooslobođenih krajeva - kako god već ko shvata iz svog ugla gledanja.
Dakle da li mi svi priznajemo ukrajinski narod, kao naciju ili ne? Mislim da poređenje nas i Crnogoraca kao Rusa i Ukrajinaca manje stoji, više je to u ključu Makedonstva i Srpstva, što opet niko ni ne pominje ni predlaže, mozda zato što sada ni nema neke neprijateljske strasti između. Inače, sam jezik nije nužno određenje nacionalnosti i odanosti, Irci i Škoti govore engleski, a to im ne smeta da budu separatisti (doduše etnički tj. genetski nisu isti sa Englezima, ali izuzetno su dugo u istoj državi bili, ili jesu). Obrnuto katalonski nacionalizam se razvija tokom XIX veka prvo kao regionalizam zatim sa jezikom kao separatizam, iako su zajedno sa Kastiljom i Leonom preko 550 godina zajedno.
Solženjicinova ideja je bila da kao kao supstituit SSSR-a nastane konfederacija Velikorusa, Malorusa i Belorusa dakle - Rusija plus Ukrajina plus Belorusija plus Kazahstan (ili bar severni Kazahstan tj. južni Sibir), ako je on realan u nekoj demokratskoj ideji, a on ju je tako zamišljao, jer nije želeo tu zajednicu ako bi protiv nje bila većina stanovništva. Bjeloveškim sporazumom ta ideja je suštinski uništena, a zatim su dalje 1994. Ukrajinci predali svoje nuklearno oružje Rusiji uz garanciju nepovredivosti granica.
Od narandžaste revolucije 2004. do danas, dakle punih 18 godina traje snažan proces pozapadnjavanja Ukrajine i otklona od Rusije (bez želje za poredjenjem u vrednosnom smislu, ali ekstremizacija politike u Nemačkoj od preuzimanja vlasti od strane nacista do početka II sv. rata trajala je samo 6 godina). Lavov i Kijev su politički, a sve više kulturološki i geopolitički izjednačeni, galicijski model postaje centralni, a koji se onda dalje širi na jug i istok, na prostore tzv Novorusije. Žestoke bitke u Mariupolju i oko Harkova govore koliko je proces daleko odmakao, nigde još Rusi nisu dočekani sa cvećem nego upravo obrnuto, sa ogorčenim otporom. Ovaj fenomen se kod nas simplifikuje, standardnom tezom o stranim plaćenicima i NATO politici, dok se sociološki i kulturološki fenomeni gotovo uopšte ne uzimaju u obzir. A kad se nešto ozbiljno ne razmatra , kao u Rusiji, onda se i ne preduzimaju ozbiljne mere, nego se one bagatelišu ostavljajući prostor svim drugim uticajima. Nesporno je da je strani uticaj u obučavanju ukrajinske armije prisutan. Najbolji je primer kanadskih instruktora (navodno oko njih 400) koji su obučili preko 33000 Ukrajinaca. Na vojnoj nacionalnoj akademiji Petro Sagajdačni je delovala grupa ekstremne desnice Senturija koja je samu sebe reklamirala upravo kao produkt obuke kanadskih snaga, a koje je dalje sebi postavila za zadatak da od ukrajinske vojske napravi instrument odbrane „kulturnog i etničkog identiteta” evropskih naroda (a što baš i ne odgovara Trudoističkom multikulturalizmu zvanične kanadske politke).
Puk Azov koji vode ukrajinski nacionalisti (neonacisti) vidi integrativnu Ukrajinu sa Azovskim morem, ruska geopolitika danas ne vidi ni Donbas ni Krim u Ukrajini, pa ako se te teritorije spoje onda i Azovsko more pripada Rusiji. Da li možemo zamisliti koliko Ukrajinaca može da prihvati ovakvo shvatanje, kao i da li sve žrtve ranije kampanje postoje samo kao ruske (Donbas), a da teško ne vidimo da postoje one i druge strane, ukrajinske.
Današnji rat može dovesti do definitivnog raskola nekada jedinstvenog naroda, stvarajući dve suprostavljene i neprijateljske nacije; možemo samo zamisliti kako će nova, četrvrta ili peta generacija Ukrajinaca rođenih u Ukrajini danas, biti vaspitavane od svojih roditelja koje upravo sada vode svoj domovinski rat.
Na Rusiju je ispaljena termonuklearna ekonomska (politička, sportska, kulturološka...) bomba ; trebalo bi da ima adekvatnu zaštitu, volju i koncept, jer ako je nema, a ovo sve potraje, neće baš po nju (po Ukrajinu svakako) na dobro izaći. U Ukrajini se dešava rat bivših bratskih naroda, poteklih iz jedne kutlure, teško da on može više biti integrativan; na pomolu je veliko razdvajanje gde će biti nemoguće imati dualan identitet - i ukrajinski i sveruski; rusko-ukrajinski antagonizam podgrevan i spolja iznutra, izvesno sad najviše iz Rusije, nije nešto na šta je računao Putin, a sigurno ne i veliki Solženjicin koji je jedinstvo trojednog naroda video samo kao demokratsko i voljno. Nas u Srbiji ovaj rat ne pogađa kao i većinu sveta čisto ekonomski, nego i u svakom drugom smislu, te bi bilo dobro da pored razumevanja za rusku, pokušamo da razumemo i objektivno sagledamo i ukrajinsku stranu medalje ili bar njenu (nesumnjivu) modernu istoriju.
