PODGORIČANKA

Činjenice prošlosti, osećanja, maštanja,
Preplaviše me iznenada neka sećanja....
U Podgorici jednog žarkog leta, 
Iznad obale Morače, 
Na terasi u stenama malog hotela ,,Ambasador", 
Nemo zagledan u hitru zelenkasto plavu vodu, 
Bezmalo odsutan, jedva da sam glas njen čuo:
,,Budi sa mnom, ljepša sam i mlađa od nje, 
Napusti je!
Usrećiću te, povedi me sa sobom,
Oženi me", govorila mi je.
Nisam njene reči uzimao za ozbiljno.
,,Učiniću sve što želiš samo da budemo par, večno spojeni", 
Obećavala je, prepuna nade, ka meni ruku pruženih, 
Uzbuđena, kao morska nimfa od soli i svile salivena.
Nisam joj poverovao.
,,Neću te nikada izneveriti, 
Biću ti kao nijedna privržena", zaricala se.
Nisam je slušao.
Okrenula se i otišla 
Bez pozdrava, 
Za svagda,
Tiho, gotovo nečujno, 
Ponosno.
Ispratio sam je pogledom.
Nije se osvrnula.
Onako dugokosa, vrana, 
Leptirica lakonoga, 
Očiju krupnih, zagasitih,
Vitka, beloputa,
Mlada a zrela, samosvesna.
Danas mi se čini da je bila iskrena, 
topla.

Čak i da me je volela.
Da sam je vremenom mogao prigrliti,
Nikada mi se više nije javila, 
Ne znam gde i s kim je u ova sumorna vremena 
Čuo sam da se u sebe povukla bila,
Posle se, negde u brdima, naprasno i udala.  
Pitam se da li je u samoći zbog mene patila,
Ili me je odavno brzo zaboravila? 
I nije mi jasno otkuda baš na nju uspomena sada,
Kad onomad bejah tako bezvoljan, prazan,
Ni sebi, ni drugima previše naklonjen,
Ravnodušan, emotivno hladan.
Biće da mi je danas ipak žao što nismo bar pokušali,
Da budemo mi, 
Da se zajedno do visina skladnosti popnemo,
Da živimo bezbrižnije, radosnije,
Izgleda da bi nam sudbina bolja bila,
Da nas depresija i melanholija snašle ne bi,  
Posle svega i uprkos svemu,
Sticajem okolnosti čudnih,
Pa i zagonentnih, 
Zbog moje pasivnosti, od budućnosti zebnje puste...
A da sam odlučniji i hrabriji bio,
a strpljivija i taktičnija ona, 
u svojoj ustreptaloj želji,
Šansa tog vrelog jula propala ne bi,
Ne bismo svetlost nasmešene sutrašnjice
tako olako propustili.