Radio uživo
Nisam nikoga ubio, nije ni moj otac, brat, majstor koji mi popravlja kola, lokalni trgovac, pekar, sakupljač sekundarnih sirovina, niko od mojih profesora, kolega, komšija… Zapravo je ne poznajem nijednog ubicu.
Danima sa malih ekrana masa nekih političara i analitičara šalje poruku da ćemo voljom većine potplaćene novcem zapada, svi mi postati ubice i krivci za genocid.
Presudom kažu biće obuhvaćeni i oni koji u vreme izvršenja dela nisu bili rođeni, a ni oni umrli pre istog takođe. To je valjda zato što je kod genocida bitna namera, a mrtvi i nerođeni ne mogu dokazati odsustvo iste usled vremenske sprečenosti da u datim okolnostima donose odluke.
Odavno je Međunarodni sud pravde iznad koga na zemlji nema suda rekao da je na teritoriji Srebrenice počinjen genocid i da za isti nema kolektivne odgovornosti srpskog naroda, države niti entiteta. Optuženi su pojedinci imenom i prezimenom sa kojima ogromna većina naroda ima zajedničko samo poslednja dva slova prezimena.
Tu presudu smo prihvatili, taj sud smo prihvatili, zločin osudili, zločince isporučili…
Postoje lokalne skupštinske anegdote koje ostaju u sećanju duže od svih odluka donetih u jednom mandatu. Meni je omiljena jedna u kojoj je odbornik sa govornice siguran u svoje znanje i poštenje izgovorio “Garantujem i demantujem”.
Tako je, doduše ne u jednoj rečenici, gospodin Dodik nedvosmisleno potvrdio odluku suda stavljajući znak jednakosti između prava i pravde, a sada je spreman da žrtvuje sve kako bi demantovao sećanje, presude, žrtve i na kraju sebe. Niti tema niti cena neće dozvoliti da ovo ostane upamćeno kao anegdota.
Postavlja se pitanje šta branimo, koga branimo i od koga branimo. Branimo li zločin koji smo već osudili, branimo li one koji su bacili ljagu na sve naše heroje i žrtve, branimo li to od onih koje nazivamo partnerima i prijateljima na otvaranju fabrika, vrtića, puteva, onih bez kojih naša ekonomija ne može ni dana, onih kod kojih naša deca odlaze u potrazi za boljim životom, mirom i sigurnošću.
Mi u jednom dnevniku iste države nazivamo prijateljima i neprijateljima, a presudom mašemo i kada dokazujemo nevinost i kada ukazujemo na zaveru protiv nas. Zaklinjemo se da ćemo sačuvati krvlju plaćenu zemlju i slobodu, a polažemo ih kao kauciju za politiku kojoj je odavno presuđeno.
Neću da dužim, počinje košarka. Verujem da će Jokić postići još jedan tripl-dabl. Jokić, ne ja, komšija, kolega, trgovac, profesor, pekar… Možda večeras Jokić bude najgori, ali ni to neću biti ja, moj komšija, kolega, trgovac, profesor, pekar…
Kolektivne krivice nema, opasnosti da je kolektivno ludilo samo nametne ima.
