Zapad u Srbiji

Izgleda da danas u Srbiji nema omraženije reči od „Zapada“. Po uzoru na trećesvetske države gaji se iskonska i naučena mržnja bez ikakvog kritičkog preispitivanja činjenica.  Međunarodne odnose nam tumače zaljubljenici u Staljina, Putina, Mao Cedunga i Si Pinga. Istini za volju ima i pristalica ajatolaha iz Irana i drugih Sadama. 

Tako jaka anti-zapadna propaganda predstavlja sukob sa realnošću. Bazični interesi prosečnog Srbina nemaju nikakve veze sa istočnim despotijama. Srbin ide u Nemačku, Austriju, Ameriku i Holandiju sa Putinom u srcu. Jedan u moru primera nam ukazuje da smo kao narod vaspitani i prijemčivi na najpodmukliju i najprostiju propagandu.

Kada se postavi pitanje odbrane Ukrajine lako se dođe na teren Kosova i Jugoslavije. Dva slučaja nisu ni prostorno, ni vremenski ni kontekstualno povezana. Ali to nema mnogo veze. Priča o povezanosti ova dva slučaja može se pronaći samo u Ruskoj Federaciji. Svi pouzdanici Ruske Federacije, zaštitnici ruskih interesa i promoteri ruske politike su u zadnjih 30 godina upravo oni koji su izazvali najveće nacionalne tragadije. Ni jedan narod nije tako autistično i sa lakoćom propustio istorijsku šansu, nakon pada berlisnkog zida, kao što su to Srbi učinili. Zanimljivo, svi koji su nas vodili u propast to su činili u opsenarskom uverenju u „majku“ Rusiju, huškali na „zli“ Zapad, nalazili hiljadu jedno opravdanje za odsustvo ruske podrške, žmurili su na rusko naoružavanje Hrvatske, poveli nas sa pesmom na usnama u rat sa celim svetom, izgubili Kosvo, ubijali političke protivnike... i tako 20 godina posle mi i dalje jurimo svoj rep.

Kao nekadašnja odbrana katastrofalnih poteza ruske agenture tako se danas brani Rusija preko malih ekrana. Ostrašćeni i dobro instruirani uveravaju nas da će Evropa propasti a Rusija vaskrsnuti.  Kosovo 1999. I Rusija 2023. Imaju još sličnosti. Jedna od tih sličnosti je potpuni poraz ruske politike. Onaj ko se u Ruse uzda ne može završiti bez žrtava, poraza, siromaštva i izolacije. E takva je bila Srbija devedesetih kao Rusija danas. 

Ukrajina i Jugoslavija su različiti po mnogo čemu kao dva primera. Jugoslavija, tadašnja, je tri puta upozorena od Saveta Bezbednosti OUN, za sva upozorenja glasala je i Rusija, čime je verifikovala stanje na terenu. Za tu istu američku bazu na Kosovu glasala je i Rusija usvajanjem rezolucije 1244. Osim lažnih uverenja i trampe, zbog Rusa i sopstvenih gluposti dobili smo  bombe.  Tačno je, Rusija nas nije bombardovala, ali nas nije ni branila. Čemu onda toliko slepo uzdanje u Rusiju danas? Želeo bih da mi neko da jedan jedini razlog zbog čega smo mi to Rusiji dužni? I naravno da mi navede razlog kako ćemo sa Rusijom ostvariti svoj nacionalni interes u 21. Veku. Kako će građani Srbije biti bogatiji ukoliko mi svoje strateške interese ugrađujemo u Ruske preferencije?  

Danas je apsolutno irelevantan ruski glas u Savetu Bezbednosti OUN. Čak i da Kosovo nikada ne pristupi OUN to nikakve veze nema sa našim interesima u 21. Veku.  

Nije taj Zapad došao pa odlučio da Srbima „otme“ Kosovo već je glupa politika moskovskih zaljubljenika do toga dovela. Nije taj Zapad zbog devedesetih godina danas izolovao Srbiju nego nas je uključio i pozvao u porodicu najboljih. Nije taj Zapad izazvao krvoproliće u bivšoj Jugoslaviji. Nije se taj Zapad zaverio protiv Srbije 2023. Krajnje je vreme da svoje strateške interese usmeravamo mimo putanje koju nam daju regionalni rivali i istočni mešetari.

Rusija od kreiranje novog svetskog poretka svoje napore je svela na  selendre poput Avdijevke, Marinke i Bahmuta, čak je i  Kijev  daleko od njenih mogućnosti. Hocemo li mi svoje interese da svedemo na isti nivo? 

Sankcije Rusiji su najmanje što možemo da uradimo u korist svoje budućnosti!