Radio uživo
Ultradesničarske i neonacističke organizacije nisu nešto što se može vezati danas samo za jedno društvo kao njegov poseban specijalitet. Tog virusa ima svuda. Samo je pitanje snage i spremnosti institucija da se izbore sa tako užasnim pojavama i da ih seku u korenu. Posebno je žalosno kad takve pojave puste i malo svog korenja u društvima koja su jezivo stradala pod nacistima četrdesetih godina prošlog veka. Te ideje, te misli, one prodiru polako i perfidno u slojeve društva koji su posebno osetljivi. A u te slojeve spadaju oni koji su tokom demokratskih tranzicija ostajali na rubu društva, bez posla, bez šanse da se školuju, bez ozbiljne prilike za emancipaciju, bez snage da se uzdignu iznad ličnih muka i upotrebe svoj život na sjajan i jedinstven način kako bi od njega izvukli maksimum. To su oni koji u svemu vide i traže, ne dublji smisao, nego opasnu zaveru. Izazovi globalizma su odlična prilika bili da slabi i nedovoljno sposobni padnu pod uticaj ovakvih grupa. Umesto da ljudi globalizam vide kao priliku da u sad jednoj većoj i široj porodici nađu svoje mesto na ovom svetu, neki su pronašli sebe opet kao žrtvu i to da su žrtve su ih ubedili baš oni koji od žrtava i krvi žive. To je opasnost delovanja neonacista. I u tim vremenima se u nekim društvima pojave ljudi bez biografija, bez škole, bez empatije i osećanja, ali pod tako zloslutnim nadimkom ''Firer''. Jednog takvog smo imali i imamo i u srpskom drušvu. Ime mu je Goran Davidović. Za njega i njegovu organizaciju Nacionalni stroj vezuju se ekstremistički napadi u kojima je bilo i smrtnih ishoda. Jedan od značajnijih događaja koji je bio povezan s Nacionalnim strojem je slučaj napada na romske porodice u selu Jabuka 2012. godine. Tokom ovog incidenta, grupa ekstremista, među kojima su bili članovi Nacionalnog stroja, izvršila je napad na romske porodice, paljenjem njihovih kuća i fizičkim napadima na stanovnike. Rezultat ovog napada je smrt jednog Roma I nekoliko teško povređenih. Da se ovi ekstremisti pitaju naše društvo bi odavno bilo opasano bodljikavom žicom I pretvoreno u jedan veliki neonacistički logor gde bi glavnu reč vodili drogirani, pijani I bolesni neonacisti pod vođom svog Firera.
Kako smo došli do toga da se kod nas primi taj virus, makar i kod malog broja ljudi, meni je jasno. Titovi komunisti kada su videli da je došao kraj, rešeni da opstanu i politički prežive političku tranziciju, znajući kakve opasnosti i izazovi dolaze očas posla su se prešaltali na nacionalizam u svom ekstremnom obliku. I kao bivše ubice svega srpskog oni nisu mogli da se sad rode kao agitatori za zdrave ideje nacionalne države u kojoj ima mesta za sve. Njima nikada do srpstva nije ni stalo. Zato oni namerno i podmeću nepismenost uz srpstvo govoreći o srBstvu. Srbe nacionaliste treba prikazati kao iz Bulajićevih filmova – masne, prljave, grozne, koljače i otpad društva.Tako zaista i izgledaju svi pripadnici ovih ekstremističkih grupa o kojima pišem. Za njih je Hitler heroj i u svemu se traži američko-jevrjeska zavera! U današnje vreme takvi Putina nazivaju bratom i zajedno prete predsedniku Srbije i sprovode mentalni teror na srpskim narodom. Lako je zbunjivati već zbunjene i sluđene ljude, koji danas ne znaju više ni gde je istina. Jedno nas trovali u školskim udžebnicima, pa onda ti isti rekli da izjednačimo partizane i četnike, onoga koje prvi oborio petokraku u Beogradu nazivaju kriminalcem i lopovom, braća su im oni koji su pre Amerike priznali Hrvatsku i naoružavali je i na kraju svoju vojsku njihov brat Putin povukao sa Kosova i Metohije i BiH. Sva ta bratska dela zalivena su krvavim razumevanjem muka srpskih i tegoba sa kojima kao narod suočavamo, ali pomoći od braće nikako nema. Umesto da ćute i ćutanjem nam pomognu, oni danas javno govore o Srbiji i tako nam zabijaju nož u naše već previše ranjeno nacionalno telo. A njihovi jurišnici iz raznih ekstremističkih i neonacističkih organizacija sprovode teror nad svima nama koji drugačije mislimo, javno nam prete streljanjem, vešanjem i batinama. Sve to ide onako uz nacističke svastike i pozdrave kao nekada kod Adolfa. I kad im je korenje već tako snažno pitam se zapravo da ih nije početkom devedesetih začela i stvorila zloglasna Miloševićeva Služba za svoje specijalne potrebe.
Jedan od paradoska je to što se danas sa te strane govori o neonacističkom Zapadu, a to kažu iz rovovoa oni koji sebe nazivaju Firerima. Oni su miljenici jedne ambasade, njihovih ambasadora, njihovog Doma, Crvenog vođe iz Kremlja i drugih sličnih njima. Dakle, među vesnicima novog vremena slobode i demokratije u mlađoj generaciji gde smo Darko Obradović, Biljana Šahrimanjan Obradović i moja malenkost ovi neonacisti vide problem. Taj problem misle da se rešava pretnjama smrću, a u krajnjoj liniji i našom eliminacijom. Ali ideja slobode gori večno i nije samo naša. To je ideja za koju se borimo i za koju živimo kao slobodni ljudi koji prepoznaju prepreke, izazove i podmetačinu koja se danas iz neonacističkih krugova podmeće Srbiji, iz njih se vrši nemilosrdan pritisak na državno rukovodstvo da mu se što više parališu sve mogućnosti za obračun sa zlom. Ali zlo nikada nije pobedilo u bitci protiv dobra i neće ni danas! Odgovornost za budućnost pripada nama!
