Radio uživo
Svetlost mi treba jarka, trajajuća,
Ali ne plamičak sveće i vrelina razgorele vatre
A ni ona zaslepljujuća, veštačka strujna.
Možda samo blještavi(h) dragulja titraj
Da strahove malo odagna
Da nekako noć ovu prebrodim kišnu, neprozirnu, besanu, tešku.
Pružite mi izvornu energiju sunca,
Silinu nepreglednog neba,
Makar ne i sasvim čistog, vedrog.
Bokore raznobojnog cveća i vlažne trave sveže,
Nikako tamu, mrak,
Nipošto utrobu, ni rudnik,
Ne spašava me ni šuma gusta,
Zastrašujuća, strana,
Još manje magla,
Neću nad sobom preteći tmasti oblak.
Tražim neznano kuda iščezli sjaj,
Želim da osetim na sebi prodorni očiju njenih snop,
Savršenu belinu svilene kože,
Bar obrise božanske dražesnog lica, obraza bledih glatkih,
I vodopad talasasto plave meke kose
Koji me neodoljivo vodi, otičući u raj.
Magiji tih otmenih usana višnje neprekidno požudno stremim
Nedostaje mi ogledalo njene kristalne vode
I trag s mukom davno osvojene, pa prebrzo izgubljene ljubavne neslobode.
A darujte mi pride laki pokret,
Slatke dodire blagog vetra,
Lišća jesenjeg na tlu uzdrhtalom,
Crvenkasto-žutog tepiha u prolazu zastao okret.
Njenih ruku i grudi iz nevinog devojačkoj struka raskošno izrasli mirisni buket,
Lomnih bedara i stomaka oblog milinu,
Vitkih nogu jedva primetnu, zanosnu krivinu.
I tihu muziku klavira, čarobnih dirki nežnih, pratećih zvonkih reči,
Ali i dah koraka, duh tišine,
Bogatstvo gustih tananih misli
Ponornicu mojih blistavih Suza prolivenih
Zbog njene jedinstvene
Nikada dovoljne,
Tako nasušne a dugo odsutne blizine.
(U Sokobanji, 11. novembra 2023)
