Rusija i mir

Istorija Rusije se može smatrati najvećom istorijskom prevarom. Postoje istorijski zapisi od Petra Velikog, 1701. godine, do Katarine Velike koji svedoče o falsifikatu kao državnom projektu. 18. Vek je veoma živopisan po ovom pitanju. Razlozi bezbednosti su sinonim za ruska osvajanja i ekspanziju na Daleki Istok i Centralnu Aziju.  Pravdanje ovih osvajanja ruski ministar kancelar Gorčakov je     objasnio         rečenicom:„ Rusija je u Srednjoj Aziji suočena sa situacijom s kojom se suočavaju sve civilizovane države kada dođu u dodir sa poludivljim nomadskim plemenima bez čvrste organizacije“. U trenutku dok Vladimir Putin potpiruje antikolonijalna osećanja bilo bi veoma zanimljivo da njegovi afrički partneri budu upoznati sa ovim delićem ruske istorije kroz koju bi uvideli rusko istorijsko uporište u „antikolonijalizmu“. 
Osvajanjem Krima 1783., Krim je postao „istorijska“ ruska teritorija. Vredi se podsetiti i osvajanja Hivskog kaganata (današnja granica sa Afganistanom), kada je tom prilikom Grof Šuvalov izjavio : „Car ne samo što ne namerava da zaposedne Hivu već su izdata konkretna naređenja koja to sprečavaju ...sa uslovima koji ni na koji način ne treba da dovedu do duže okupacije Hive“. I tako je 1872. okupiran današnji Uzbekistan. Ovi kratki primeri zvuče veoma poznato i zloslutni su podsetnik početka agresije na Ukrajinu. Vladimir Putin je 23. Februara 2022. izjavio „naši planovi nisu da okupiramo Ukrajinu, ne planiramo nikome da se namećemo“, već u septembru iste godine delimično je ilegalno anektirao četiri ukrajinske oblasti.  

Dakle ruska istorija kao i ruska diplomatija ima trajni obrazac ciničnog obrazloženja svojih postupaka. Sa istorijske tačke gledišta retko koji kolonizator ima moralni kapital u pogledu svojih bivših kolonija. Afrički lideri sa pravom, iz populizma i etno-nacionalnih i koruptivnih motiva masovno potežu argument kolonijalne prošlosti. Tokom ere Hladnog Rata Rusija uspešno upravlja antikolonijalnim sentimentom koristeći ga obilato u svrhu svojih geopolitičkih interesa. 

Ruski antikolonijalni manevar je uspešan iz razloga nedovoljnog znanja i poznavanja ruske istorije. Afrički partneri u odnosu sa Rusijom kao jedinim kolonizatorom koji nije „vratio“ sve svoje kolonije ne mogu biti ravnopravni partneri. Ova teza je potkrepljena sledećim aktivnostima. Videvši da se oblak međunarodne izolacije Rusije nadvija i na afričkom kontinentu snabdevanje hranom je iskorišćerišćeno kao poluga pritiska. Stari obrazac ucenjivanja Evropa sa „energetskom ucenom“, a Afrike sa glađu. 

Ruske akcije prema skladištima žita dovode 400 miliona ljudi u rizik od gladi. Cene žitarica su poskupele 20% usled ovih akcija na ometanju izvoza. Mnogi se pitaju zašto bi Rusija svoje afričke „partnere“ dovela u takav položaj? Odgovor se pronalazi u prostom zaključku da ih Rusija ne smatra ravnopravnim i dostojnim partnerima već „čipom“ za svoju borbu protiv Zapada. Kao najveća glasačka grupa u UN Afrika je istovremeno i subjekt i objekt međunarodnih odnosa. Rusiju interesuje Afrika samo kao baza profita i anti-zapadna platforma, na našu gorku žalost isto važi i za Srbiju. Rusiji je stalo do Srbije koja uz njihovu pomoć može biti problem. Kakav i koliki za njih kao kolonijaliste to je manje važno. 

Podsetimo se operacije „infekcija“ koju je osmislio KGB sa partnerskim službama. Ukratko smisao je u dezinformaciji o laboratorijskom virusu hiva koji je posebno dizajniran da „tamani“ samo crnu rasu. Ova dezinformacija je duboko ukorenjena i ako je više puta raskrinkana. Cilj akcije je kompromitacija međunarodne saradnje i donacija. Amerika i EU su najveći svetski donatori. Ni NR Kina im ne može konkurisati. Korona nam je svima pokazala da osim dobrih trgovačkih ugovora donacije iz Kine su domen lovačkih priča. 

Nestabilnost kao Ruska realnost. Kada se sagledava zamagljena situacija po pitanju vojnih udara u oblasti Sahela, analitičari još uvek ocenjuju obim ruske umešanosti. Ono što je sigurno Rusija je korisnik i podržavalac nestabilnosti. Uzmimo primer Libije. Rusija se saglasila sa zonom zabrane letova. Zašto? Zato što Rusiji više vredi nestabilno žarište koje izaziva tenzije i bezbednosne izdatke „kolektivnom Zapadu“ umesto uspešnih i razvijenih država trećeg sveta. Jedna Sirija  nije postala stabilnija od dolaska Rusa, tek onda su krenule reke migranata. Stabilan je ostao Asada, uz komision od 25% naftnih prihoda za nadoknadu ruskih „usluga“. 

Pučisti u Republici Mali uspostavili su bezbednosnu saradnju sa Wagner grupom, Centralnoafrička republika takođe ima takve aranžmane, samoproglašeni lider Burkine Faso kune se u vernost Vladimiru Putinu, demonstranti u Nigeru vitlaju ruskim zastavama i pozdravljaju Putina. U najavi je bezbednosna pogodba Wagnera (čitaj Rusije) i pučista u Nigeru. Investicija u održavanje nestabilnosti ima svoje geoekonomske i geopolitičke razloge. Prvo, rusko prisustvo održava status kvo – nered, omogućava kontrolu i monopol nad prirodnim bogatstvima, drugo, obezbeđuje poslušnost samoproglašenih lidera, treće pravi krize čiji će trošak kao i uvek snositi EU. Migrantski talasi, terorstičke grupe i narod će uvek upirati prstom u „kolonijalni“ Zapad. Pregledom geoloških podataka uviđamo da su Republika Mali i Centralnoafrička Republika bogati litijumom i drugim retkim materijalima. Niger zadovoljava oko 15% francuskih potreba za uranijumom. Sve zajedno kada se sagleda znači deprivaciju energetske tranzicije EU iz razloga što su ključni lanci snabdevanja pod stalnim bezbednosnim rizikom. Nekad je i nestabilnost za drugoga stabilnost. 

Gde je tu Srbija? Razmemo ruske namere za ovaj deo sveta, vidimo na afričkom primeru šta kuvaju. Srbija treba dobro da čita svetske bezbednosne trendove, a jedan od njih nam pokazuje da litijum nadomak Loznice predstavlja „belu naftu“ 21.veka zbog koje se i ratuje. Mi kao bezbedan i pouzdan partner svetsku nebezbednost treba da iskoristimo za svoju bezbednost i ekonomsku moć.