Zar Srbija nije u Evropskoj Uniji?

Igrom slučaja zadesio sam se u prodavnici u metropoli Evropske Unije. To bi bilo jedno sasvim obično razgledanje prodavnice da mi uhu nije zapala interesantna „prepirka“ koja se odvijala između prodavačice i kupca.

Naime, kada je kupac zatražio „tax free“ formular priložio svoje dokumente prodavačica mu je rekla da popunjava pogrešan formular za ne-EU države. Na šta je naš sunarodnik odgovorio da Srbija nije članica EU. A prodavačica zaprepašćeno pitala „Zar Srbija nije članica EU?“ isto pitanje uputila je i svojim kolegama.

Cela ova situacija na mene je ostavila tragikomičan utisak. Te sam i ja sam sebe retorički zapitao „Zar Srbija još nije u Evropskoj Uniji“. Naravno moje pitanje je bilo retoričko, a danas postaje suštinsko. Nakon trideset godina lutanja, krajnje je vreme da se svi kao građani Srbije zapitamo zašto Srbija još uvek nije članica EU. Zašto sebi dozovljavamo da živimo lošije, da nemamo jednake šanse kao jedan Nemac, Španac, Rumun, Poljak, Estonac, Grk i Hrvat.

Trideset i dve godine lutamo, a nismo ni svesni da je to već trećina veka! I nije poznato još koliko ćemo dugo lutati. Za to vreme mladi Italijan sedne u automobil ili avion, otputuje na drugi deo Evrope otvori mobilni telefon i bez rominga poziva gde god želi. Ne visi pri nekom kafiću da bi se dograbio besplatnog WI FI. Isto tako kada je reč o jednakim mogućnostima studirianja, njegovi su svi evropski univerziteti. Njegovo je da bude marljiv i vredan. Kada govorimo o radnim mestima šansa za zaposlenje na poslovima shodno kvalifikacijama, a ne preferencijama pasoša ili viznih aranžmana.

Evropski čovek je jedan veoma slobodan čovek. Sitnosopstvenik se takmiči u pravednoj utkamici na tržištu od 500 miliona stanovnika. Nacionalne vrednosti, prirodna bogatstva i regionalne posebnosti postaju dodatna vrednost, a ne novi rov za sukobe. Subvencije u oblasti poljoprivrede samo u garantnom fondu iznose 41 milijardu eura. Čima evropski farmeri su daleko konkurentniji u odnosu na ostatak sveta. Evropska Unija brine o svojim farmerima, naučnicima, preduzetnicima i omladini. I suviše mnogo je razloga da se zapitamo a zašto do sada Srbija nije postala članica EU.

Nadolazeća gasna kriza izazvana Putnovom agresijom na Ukrajinu sa uspehom se prevazilazi unutar EU. Za 2/3 je već eliminisana zavisnost od ruskog gasa. Postavlja se pitanje šta će biti sa onima koji nisu EU, a i nedele vrednosti EU kada je u pitanju otklon od zlodela Ruske Federacije. No, ne treba građanin Srbije koji se pita zašto Srbija nije čanica EU da misli mnogo o gasu. Imamo sve razloge da verujemo da je naša država prevazišla to pitanje, čak i u slučaju ruskog verolomstva po pitanju isporuke gasa na zimu. Mnogo je važnije da u Evropskoj Uniji su mnogo veća pakovanja raznolike robe, koja se u Srbiji prodaje kao da je „suvo zlato“ dok su cene za mnogo veću ambalažu i do tri puta jeftnije u EU. Odgovor je u konkuretnosti. Ni jedan sistem, osim SAD, nije na pravičniji način zaštitio svog građanina odnosno kupca od uvozničkih lobija. Posledično se nameće zaštita standarda i kvaliteta proizvoda.

Protivnici EU, a zapravo propali politički Srbi po zanimanju, kao jedan od argumenata protiv koriste dezinformaciju o sunovratu poljoprivredne proizvodnje. Da su časni i odgovorni bar bi pogledali bilans spoljne trgovine Republike Srbije i uvideli da je Srbija u suficitu za preko 400 miliona eura u poljoprivredi u odnosu na uvoz iz EU. Dakle, subvencije koje obezbeđuje Vlada Srbije i pokloni iz EU napravili su srpsku poljoprivredu konkurentnom za EU tržište. Celokupan proces pridruživanja EU podržan je novčanom bespovratnom pomoći kako bi se Srbija pripremila za punopravno članstvo, Ova pomoć iznosi preko 4 milijarde eura i usmerena je pre svega na privredu i državnu administraciju.

Dežurni teoretičari zavere i profesionalni nacionalisti večno zaplašeni od poštene tržišne utakmice koja dolazi iz EU i Amerike, istovremeno se raduju ugovoru o slobodnoj trgovini sa Rusijom i Kinom. Prvi ugovor sa Rusijom pokazao je da nepostoji elementarna ekonomska bliskost srpske i ruske ekonomije. Rusi nisu kupci srpskih proizvoda već su to pre svega Nemci, Italijani, Bosanci, Albanci,Hrvati, Rumuni, Mađari. Rusija nije tržište za nas. Simbolična robna razmena kao kuća je velika ljudima koji sa Rusijom posluju, ali u makroekonomskom smislu ne predstavlja ni 5% uzajamne trgovine. Kina kao najpoznatija adresa nelojalne konkurencije i na daleko čuvena po povredi prava na intelektualnu svojinu, a što mi u bezbednosti nazivamo korporativna špijunaža, takođe nije tržište za srpske proizvode. Još manje, ni na Kini ni na Rusiji se ne može zasnivati razvoj savremene države. A naročito ne države koja želi da bude članica EU.

Da se vratimo na početak, zašto nismo u EU? Šta smo mi radili bi da bi postali članica EU, a šta nismo radili. Dosta toga je urađeno, suštinski koraci su preduzeti, period pregovora sa MMF-om i fisklana konsolidacija neposredno nakon Briselskog sporazuma stvorili su ekonomske predpostavke moći savremene Srbije. U međuvremenu ispred nas još uvek tinja nerešen status normalizacije odnosa sa Prištinom. Nerešen status ne može biti izgovor za odsustvo snažnog proevropskog kursa.

Do sada se nije dogodilo da je Srbija ispaštala na svom evropskom putu zbog dijaloga sa Prištinom. Danas su okolnosti bitno promenjene. Danas je potrebna ujedinjena Evropa,a Putinu je potrebna razjedinjena Evropa. Tačka preseka su sankcije Ruskoj Federecaiji. I to nećemo uraditi ni zbog EU, ni zbog Amerike, ni zbog Rusije već zbog svoje dece i generacija pred Srbijom. To ćemo uraditi zbog Srbije, zbog budućnosti. 

Buduća vlada Srbije će nesumnjivo slediti jasnu strategiju razvoja koja je već uklesana u kamenu, međutim važno je da se jasno odredi prema EU integracijama. Da proglasi da je strateški zadatak da Srbija postane članica EU do kraja mandata buduće Vlade. Aposultno više nema vremena za čekanje, izgovore i manevre. Ako to ne uradimo sada, možda nećemo nikada.