Autokratija i diplomatija

Zamislite situaciju da ministar spoljnih poslova jedne države komentariše suverene odluke druge države ministra energetike druge države. Ne treba da zamišljamo, upravo to radi Sergej Lavrov. Niko još nije čuo da su ponudili neku investiciju, novo radno mesto. Ali iluzorno „bratstvo“, „veto“, podele i svađe nude i previše.

Tokom godina obeleženih agresivnim ratovima Ruske Federacije jedna stvar je bila uvek na nivou. A to je odmerena ruska diplomatija. Uvek cinični ali protokolarni, na oko učtivi i uvek „trpeljivi“. Od kako je krenula vežba BARS 2021 mogli smo primetiti da ruska diplomatija više liči na skupinu ozlojađenih pojedinaca kivnih na sebe i svet oko sebe. Ljuti na ekonomski napredak svojih komšija, bezobzirno bahati na unutrašnjem planu. Vređaju po belom svetu od Amerike do Srbije.

Kada Zaharova vređa Predsednika Srbije uvek se nađe po koji putinoljubac da to opravda. Sada kad od nas traže da se odreknemo Srbije u korist Rusije, više i ne kriju da nas podržavaju samo u sopstvenoj propasti. Za uzvrat ne nude više ni bajke, možda ponudi Rogozin koju Satanu. U njihove zamenjene teze niko ozbiljan ne veruje.  Sa takvom postavkom ne može se voditi svetska politika, a daleko od toga da možete izazvati svetski multilateralizam. Kao što to pokušava Putin. Očigledno takvi tragikomični potezi su svojstveni autokratijama koje dođu do zida koji su sami skrojili. 

Sve demokratije su različite, a samo autokratije uvek liče jedna na drugu. Svima je svojstven isti unutrašnji obrazac, i konstantnost pretnje koju predstavljaju za svoje susede.

Kada je izbila pandemija Kovid-19 u Vuhanu i kineska diplomatija se pokazala neotpornom na krizne situacije. Kao i u ruskom slučaju ta dezorjentisanost nije posledica spoljnog delovanja, već unutrašnjih slabosti i nedostataka. Nije isto da li ćete tenkovima da pređete preko studenata ili ćete da stanete pred lice sveta i isposlujete sopstveni interes.

Umesto pozitivnog imidža koji se tiče kineskog zdravstvenog sistema, dobili smo širenje najgorih teorija zavera. Od biloškog oružja skrojenog da napadne samo Kineze, do globalnh zavera, anti-semitizma i naravno bez odgovora šta je to po zlu krenulo u Vuhanu. Šta se dogodilo sa doktorom Lijem i mnogim drugim hrabrim i dobrim ljudima koji su na vreme digli uzbunu da se pojavila zarazna bolest. Umesto odgovora radio je ključ, odlazak i nikad više povratak. Sumnjiva sudbina kineskih uzbunjivača nije zaustavila širenje virusa, naprotiv doprinela je svetskoj pandemiji. Neutemeljeni narativi skrojeni za medijski nepismena i konspirološki otrovana društva trećeg sveta smenjivali su se jedan za drugim. Proglašenje „pobede“ nad Kovid-19 2020. godine pretovorilo se u rigorozne karantine 2022. Od „najvećeg“ broja „doniranih“ vakcina, Kina je postala najveći prodavac vakcina svojim međunarodnim partnerima da ne kažem klijentima. 

Čemu nas uče ove krajnje čudnovate reakcije ove dve diplomatije. Uče nas da njihova kontrola osim po kog atentata slabo dobacuje izvan njihovih granica. Globalna nezainteresovanost za njihove unutrašnje stvari ih frustrira. Svaku kritiku doživljavaju kao lični napad. Putin će ući u istoriju kao jedini koji je poveo rat protiv miroljubive koegzistencije. Napao je zbog članstva u EU. Hibridni napadi na EU, zemlje kandidate, u Ukrajini i Gruziji su doživele svoju oružanu manifestaciju. Osećaj nebitnosti je nagrizajuć. Kineski demokratski sused Tajvan posluje sa celim svetom, proizvodi vodeće svetske komponente, naseljen je etničkim Kinezima i dokaz je da se kineski narod može razvijati i u demokratskom uređenju. Ideološki je izazivač Pekinga, kao što je Ukrajina Kremlja. 

Ukrajinski jezik je zakonita kategorija od ponvne nezavisnosti Ukrajine i nije predstavljao problem dok Ukrajina nije došla na prag kandidature za EU. Slična situacija je širom neintegrisanih prostora u Evropi. Gde god je moguće i što je duže moguće Rusija podržava i neguje konfliktni potencijal. Kada Rusija sabotira imenovanje Kristijana Šmita to ne radi iz želje za nekakvom zaštitom srpskog naroda. Od koga od čega?

Da nema gužve oko Šmita i tenzije u Bosni i Hercegovini ništa od tog ruskog veta ne bi ni bilo da ga je kojim slučajem zatražio neko od predstavnika srpskog naroda. Kada Putin opet ponavlja analogiju o Kosovu i Donbasu on instrumentalizuje ova dva pitanja, dok istovremeno demonstrira surovu kontradiktornost. Ukoliko bi neko prihvatio analogiju Kosovo-Donbas, to bi značilo da Rusija prihvata Kosovo kao što priznaje Donbas, i da je pažljivo negovala „kosovski veto“ do ovog trenutka kada ga može iskoristiti na globalnoj pijaci. Naravno Srbiju ne bi ni pitala.

Kada god Rusija traži lojanost od Srbije to čini ne mareći za opstanak srpskog naroda, države i svih naših građana. Što je i prirodno. Nije ih briga da li će nam deca ostati u Srbiji ili će bežati kao što to sada hiljade mladih Rusa radi. Kada pričaju o prijateljstvu, 200 godina nas trampe za svoje interese. Stvar je jasna, niti je Rusiji do Srbije, niti Rusija može pomoći Srbiji, niti može investirati u Srbiji, niti može braniti Srbiju. No Rusija može koristiti Srbiju samo onoliko koliko im mi to dozvolimo. Sve su otvorenije pretnje ruskih zvaničnika. Ne bih da zloslutim.

Ekonomski intresi su preduslov svega. Garant opstanka i uspeha. Sa Rusima smo probali, evo 30 godina gde god su nas „branili“ sve smo izgubili. „Štite“ nam Kosovo. I tako od 2008. godine vrebaju priliku za sočnu pogodbu.

Mislim da je vreme te pogodbe isteklo 24.februara, niko se sa Rusima neće pogađati, i nikoga više ne interesuje šta oni misle. Ali Srbija ima još mnogo prostora za svoj razvoj, napredak, mir i stabilnost. Nemamo razloga da se dvoumimo, ko se dvoumi na svoju štetu to radi.