DOBRO VEČE, PROFESORE! -beleška-

Jedne večeri, pre nekoliko meseci, sačekao sam najmlađu ćerku pred školom, pa krenusmo kući zadubljeni u razgovor o nastavnicima i ocenama. Ulica u kojoj stanujemo beše oskudno osvetljena. I negde na polovini, mimoilazeći se sa prolaznicom koja je vodila psa, čuh poluglasno: "Dobro veče, profesore"! Okrenuh mahinalno glavu, otpozdravih instiktivno kad me prenu izgovoreno ime i prezime. Njeno. Predstavila se, tobože zvanično. Ona. Kao da smo apsolutni stranci. Nisam je u prvi mah prepoznao. Zagledah je pomno, dakako da se znatno izmenila (a tek ja!). No, onaj nezaboravni ironično-ispitivački, čak izazivački osmeh u uglovima namerno ili nemarno nakrivljenih usta, primetih i u polumraku. I svetlosni snop iz njenih bademastih očiju. Nespretno se izvinih što je nisam uočio (doduše nisam u onim trenucima ni gledao u njenom pravcu). Stigoh još da procedim da je nisam viđao u tom kraju. Objasni mi da vodi svoju kucu kod novog veterinara. Što zbog moje osetno umorne ćerke, što zbog naše otuđenosti prouzrokovane godinama (da li samo njima?) razmenismo, Ona i ja, samo još par reči. I krenusmo svako u svom, u suprotnim smerovima. Nastavivši putanjama različitim kojima smo pre skoro trideset pet godina nepovratno krenuli odvojivši se zauvek.

Kada sam posle nekog vremena malo analizirao iznenadno suočenje moje i njene prošlosti i sadašnjosti, shvatih: što se sećanja na nju tiče, živeo sam još u onoj, "našoj godini". I kada sam o toj devojci - sada ženi u "izvesnom dobu" - razmišljao, u glavi mi se rađala slika ondašnje, mlade, zagonetne, cvetne, i tada samo polovično moje. Večito željene. Nikad osvojene do kraja. Te večeri joj u kratkoj poruci napisah da mi je drago što smo se posle toliko vremena sreli. Odgovorila je kratko: "Takođe". A onim "dobro veče, profesore" kao da smo se vratili na početak našeg poznanstva koji ovoga puta nije imao nastavak. Niti je moglo da ga ima.

Da li se često, u brojnim partnerskim vezama kraj nazire već na početku? Možda samo za one koji imaju odgovarajuće senzore. Ili je često varljiva, nerealna nada, ljubavna zaslepljenost jača!? Tada kada smo imali vremena na pretek, kao da tô ne beše vreme za nas. Ili mi nismo bili jedno za drugo?! A sada je ostalo tek ponešto. Neke moje zabeleške, par pesama, narandžasti notes njenih stihova - i svežanj zajedničkih fotografija. Premalo. Ali i kada ljubav prođe, praznina koja ostaje je i dalje svojevrsna ljubav. Makar jednostrana, nespokojna. Laka ti noć uspomeno.

"Što se pak emocionalne i intelektualne strane tiče,... pa, moram da verujem da se nešto i dobija dok nam pakovanje propada". (Lusinda Rajli, U senci masline)