Mi(j)i
Zbog nje bih se zanesen na prečac
odrekao svih i svega,
Otputovao s njom i bilo kuda i bilo
kada, odmah, bilo čime.
Poklonio joj ma šta zatraži,
Sadašnjost svoju, a i vreme sutrašnje
celo.
Njoj i radi nje bih se takvom životu u
dvoje predao sasvim,
Prodao i ono što nemam,
Pravio ludosti, i nemoguće činio
Da budemo zajedno gde god joj se
prohte,
Da u zagrljaju strasnom prelepo nam
bude.
Da neprestano ugađam joj, čuvam,
štitim.
Da oseća se carski srećna i duhovno
ispunjena.
Pa tako čeznem, čekam uporno da pojavi se
ona,
Ulicom špartam beskrajno u kojoj sam
je onako dragu prvi put video
Oh kad bih je tû ili drugde opet sreo,
U svoj pogled naklonosti meko uveo.
Onda kao da usnih da je pokraj mene
hitro minula,
Da me je u prolazu širokim osmehom
pravilnih zuba okrznula,
Građe čvrste, lica od lana sa
jagodicama ponosno uzdignutim.
Očaran bio bih da je licem uz lice
naspram mene ostala
Da me je lepotom očiju boje vlažnog
peska,
I magijom presečenog meseca zauvek
obasjala,
Mladalačkom toplinom radosti kroz
srce prostrelila,
Da je ruku svoju od latica lakih u
mojoj nežno zadržati mogla, smela,
Možda, čulno mi daleka, i nije htela?
E, da bar znam mesto na kojem sada
obitava,
Da nije ipak samo u nijansiranoj mašti
začeta,
I da kročiti neće u ovaj svet patnje i
zala,
A ja u večnost preseliti se nje željan,
Od nagoveštaja virtuelne ljubavi
mamuran.
I čini mi se kao da zbiljski nikada nije
ni postojala,
Osim što je u stihovima ovim, u glavi
pometenoj mojoj iznenada oživela.