ZANOS

Mi(j)i

Zbog nje bih se zanesen na prečac

odrekao svih i svega,

Otputovao s njom i bilo kuda i bilo

kada, odmah, bilo čime.

Poklonio joj ma šta zatraži,

Sadašnjost svoju, a i vreme sutrašnje

celo.

Njoj i radi nje bih se takvom životu u

dvoje predao sasvim,

Prodao i ono što nemam,

Pravio ludosti, i nemoguće činio

Da budemo zajedno gde god joj se

prohte,

Da u zagrljaju strasnom prelepo nam

bude.

Da neprestano ugađam joj, čuvam,

štitim.

Da oseća se carski srećna i duhovno

ispunjena.

Pa tako čeznem, čekam uporno da pojavi se

ona,

Ulicom špartam beskrajno u kojoj sam

je onako dragu prvi put video

Oh kad bih je tû ili drugde opet sreo,

U svoj pogled naklonosti meko uveo.

Onda kao da usnih da je pokraj mene

hitro minula,

Da me je u prolazu širokim osmehom

pravilnih zuba okrznula,

Građe čvrste, lica od lana sa

jagodicama ponosno uzdignutim.

Očaran bio bih da je licem uz lice

naspram mene ostala

Da me je lepotom očiju boje vlažnog

peska,

I magijom presečenog meseca zauvek

obasjala,

Mladalačkom toplinom radosti kroz

srce prostrelila,

Da je ruku svoju od latica lakih u

mojoj nežno zadržati mogla, smela,

Možda, čulno mi daleka, i nije htela?

E, da bar znam mesto na kojem sada

obitava,

Da nije ipak samo u nijansiranoj mašti

začeta,

I da kročiti neće u ovaj svet patnje i

zala,

A ja u večnost preseliti se nje željan,

Od nagoveštaja virtuelne ljubavi

mamuran.

I čini mi se kao da zbiljski nikada nije

ni postojala,

Osim što je u stihovima ovim, u glavi

pometenoj mojoj iznenada oživela.