Radio uživo
"Ne javljajte samo za
zemljotrese,
pokradene misli,
pokradene svote,
javite i kada se radosti gde dese
kada se otvori u kome
vulkan dobrote".
(Desanka Maksimović, odlomak iz pesme "Objavite jednom na velika zvona")
"Niste već dugo bili!", dočeka me srdačno, posle obostranog "dobar dan". U Zemunu. U jednoj pekari. Pre podne. Subota, kraj oktobra. Kupujem poslasticu "jabuka-grožđe". Ona iza tezge, samo se vidi da je mlada, nazire da je omalena, oblog lica, lepih crta. I ka meni, odmereno šeretski nasmejana. Sjajnih, pronicljivih očiju. S pitanjem koje ujedno znači i kompliment, pamćenje njeno moga lica, pojave, a i šarmantni prekor što prođe neko vreme - možda i celih mesec dana - otkako tû, baš "kod nje" nisam navraćao, nisam pazario. "Ne dolazim često u ovaj kraj", odgovorih kao pravdajući se, poput đaka učiteljici zato što je izostao sa važnog časa.
A bi mi prijatno što me se sećala, setila se da smo se već sličnom prilikom na istom mestu onomad nakratko videli. I tako mi namah jarko osveži taj dan, inače promenljiv, oblačan i vetrovit. "Sitan" susret, par reči: značilo je osetno, prilično, kao odsjaj čak i mnogo više. I duže. A evo, ostalo je u meni. Kao fini, dragoceni trag. Možda i simbol zrnca naklonosti, čak izvesnog dopadanja na "drugi pogled". I samo stigoh da uzvratim da joj je osmeh prepun autentične, pozitivne energije. Izgledao mi je i iskren, otvoren, smeo. Nešto slično prozborih na kraju, povlačeći se pred sledećom mušterijom. Uz razmenu pogleda početnih simpatija, platih, uzeh pecivo - i odoh uz ljubazni otpozdrav neke neodređene nade.
Da, zapravo, smisao stvari koje (nam) se događaju zavisi - pored ostalog - i od našeg doživljaja njih, uvida u stvarnost, ugla, pa i trenutka vrednovanja određenog njenog isečka. Od prilike. Takođe, od raspoloženja kojim "zračimo". A i konteksta. Dakako, i od nečeg neopisivog, nepoznatog, dubljeg, možda i tajanstvenog. U opisanom scenariju - tanano blagotvornog. Zbog svega. I uprkos svemu.
