MOTIV

 "...a meni je primerom pokazivala da se moraš zatvoriti u sebe ako hoćeš da se sačuvaš". (Bernhard Šlink, Unuka)

Pokatkad sam primećivao u prolazu na oljuštenoj nastrešnici par gugutavih golubova,
Ili bezmalo stidljivo skretao pogled na suknje ili haljine ženske, dužine otprilike do polovine kolena.
Uske, samo naizgled skromne, 
Elegantne, osobeno diskretne. 
Beše to "ključ" ili nešto slično pojedinih mojih i tuđih misli, priča, eseja. 
Uzdisaja, poema. 
Parčeta života, baš ta vizuelna senka ili neka slična mala divota. 
Odmerenost koja ujedno umerenost ne mora da bude, 
Za promišljanje o životu, ljubavi, 
O prolaznosti, relativnosti, vremenu, smrti. 
O značenju i značaju stvari, događaja, 
O lepoti. 
 Poneki jedva primetni titraj koja nije ni osrednjost, ni kompromis. 
Nego ukus i beleg istančani, samo odabranima usađen, znani.
Postojani. 
Lični zanos, motiv, odnekud pristigao. 
U našim očima zadržani. 
Dragocen, nepozvani. 
Za neka šira umovanja, sagledavanja.
Ne, motiv nije ni cilj, a ni s racionalnim razlogom obavezno upodobljiv sasvim. 
Pobuda je dublja, suptilnija, neretko slojevita.
Tajanstvena želja, valovita.
Ili pak pošast nadiruća, silovita.
A povod je nešto sasvim drugo a opet povezano. 
Kratko, britko. 
Početak nečega, na motiv i razlog pečat stavljen.
U smeru cilja uperen, nanišanjen. 
Vidljiv, iskričav, često neočekivan.

Samosvojan. 
Motiv može da bude unutrašnja hladnoća, surovost okoline, praznina, pa i tragedija. 
Jedna ili više njih skopčanih. 
Skoro neumitnih.
I tako se setih porodično nesrećnog znamenitog Zmaja, pa najpre njegovih radosnih "Đulića", a potom i "Đulića uveoka" potresnih.  
Nezaboravnih.
Pa se te i takve nevolje i brige, velike i male, pokušavaju stihovima ili drugim stvaralaštvom bar malo lečiti, potiskivati. 
Premda, nikada ne i zaturiti. 
Od sudbine se čovek nastoji bar donekle njima braniti. 
No, motiv može da bude i ono nešto sjajno, uspešno, briljantno, bajno.
Kao polet za dalje, za nastavak sjajnog niza, za seriju pobeda, 
Uspona, čak do strelovitih visina.
Trofeja, nezaustavljivih, slatkih milina. 
Ipak, turobno je i kada bilo kakvih pokrećućih pozitivnih naboja trenutno ili pak duže u čoveku nema, 
Kada se teško, s mukom opiremo postepenom ili naglom slamanju, svekolikom propadanju. 
Možda se tada jedino valja šćućuriti, povući, pa i skulpčati u sebe, strpljivo se nadati da depresija ili pošast prođe, 
Dati dovoljno prostora i vremenu i sopstvu. 
I biti budan i spreman da podsticaj iz prošlosti ili budućnosti možda ipak krene. 
Za utehu, akciju, za sledeću bolju, sadržajniju stranicu. 
Da nešto novo, s nadom da bude vedrije, snažnije, da opipljivo ili duhovno u susret pođe i u zagrljaj nam dođe. 
I da nam dane učini smislenijim, nežnim,  
Da ih vrednim trajanja preb(r)oji, 
I dušu i srce samopouzdanjem blagotvorno, koliko-toliko zadoji.