BOJAZNI NARASTAJUĆE

Kolumne Autor: Zoran R. Tomić | 03:11 Petak, 23 02 2024

Priviđaju mi se polja lavande i maka
Kako se suše, u zemlju uviru, nestaju.
I uobražavam kako karijatide stare nezaustavljivo po mome svetu padaju,
Kad se nje setim umišljam da tresu se vekovne crkve i katedrale,
Raskošni dvorci ruše, mostovi u vazduh podižu,
A vulkani i zemljotresi mrve naselja i utvrđene obale.
Od te preteće senke u glavi zaostale zebem duboko
Da je nikad videti više a kamoli prigrliti neću,
Ni dodirnuti grešan,
Ni pijan, ni trezan,
Čak ni u snovima, u mašti 
Pribojavam se u groznici često.
Onakvu, ranije moju, moćnu a duhovno nežnu,
Ne i krhku,
Nevino putenu, od svile fine satkanu,
Smeđu, tanano vitku,
Elegantno oblu,
Bledu kao zimska zora bez vetra,
S kosom asimetrično skupljenom, mekom,
U telu zrelom svedenog struka, iznad blago razbokorenu.
Zaslepljenima se i bez dekoltea činilo da ga ima,
Sa dva teget biserna očna neba,
U mene nekada iskreno zaljubljenu.
Za spas, bar nadu, motiv zeleni, želju čednu,
Pred Bogom stojim, klečim,
Drhtim, molim se,
Neutešno.

Lišen cveća mirisnog, muzike čula, uz posustale darove uma,
Strahujem od svega što još navodno znam, makar slutim,
Od vremena nedostajećeg i onog koje ne umem da ispunim plodno,
Strepim od onoga što ne razumem a izgleda dolazi neumitno.
Pa me prati krišom, podmuklo, neprekidno.
Raste panika da me poplave koječega ubrzo ne odnesu,
Plima talasavog zlokobnog mora zauvek ne prekrije,
Da me gluva tišina i spolja i iznutra ne pokrije
Gusta šuma ne proguta,
Nemoć ne opkoli,
Da me slapovi bezumlja ne osvoje. 
Plašim se da me beskrajna praznina ne usisa celog.
Dok me sila neka potiskuje ka ništavilu strašnom
Bežim unazad neuspešno a nevoljno u suprotnom smeru pomeram se.
Čeznem da opet mlad sam, opušten i poletan
Lepršav a postojan, 
Umiven, spokojan,
Pomisao me brine od poplave ružnih reči i gestova tuđih,
Da se ne obeznanim od bola, krvi, od tuge,
Od odsustva radosti i sreće.
Prijateljstava prâvih, putovanja dugih, vizije lepe,
Baš sad kad na domaku je novo proleće.
Prošlost se vraća, bodri me lažno i u isti mah guši
Sadašnjost mi neprekidno uzmiče, a budućnost ni ne nazirem,
Izgleda da je i nema.
Ljûdi se klonim, pa i dece, čak i sunca i zvezda,
Dok maglovitim jutarnjim svodom bez krila tamne ptice nisko brode,
Bez milosti nemir me teški uporno kinji,
Neprijateljski me anđeli, đavoli namrgođeni sustižu,
Spopada jeza, vrela hladnoća okiva, temperatura raste.
Ipak, da još sam tû osećam ali na drugom nekom mestu,
Gde nikog za mene nema, vid i sluh sam zagubio,
Pa stareći naglo ne čujem glasove udaljene,
Ni smeh, ni vrisak,
Jedino se šapat pričinjava u blizini,
A svestan sam da me zle kobi okružuju.
Odsustvo prâvog cilja, možda i krucijalnog smisla.
Jer gorki ukus prolaznosti kada se davno rodio,
Nije mi od tada uzburkanu svest ni za trenutak napustio,
Samo mi se otrovni dim u kosu i nozdrve uselio,
Nagomilao se, skoro me je pridavio,  
Za svagda um pomutio,
Do srži me poremetio,
Upropastio,
Kao da me je taj strah paralisao,
I na koncu bezmalo umrtvio.